Резолуција о Сребреници
У години у којој ће бити обиљежено 20 година од потписивања Дејтонског споразума, који је зауставио посљедњи рат у БиХ, на сцену поново излазе појединци и њихови лобисти којима мир, изгледа, није ништа више осим слова на папиру.
Поједине велике силе раде на приједлогу нове резолуције о БиХ, у којој је акценат стављен на страдања у Сребреници, али која се у њиховом аранжману дефинишу као геноцид и који, као такав, треба да прихвате сви у БиХ. И у Српској и ФБиХ.
Са приједлогом нове, до сада најоштрије резолуције, требало би да ускоро покуцају на врата Савјета безбједности УН, који ће, на крају, дати завршну ријеч о најновијем документу о питањима у вези са Сребреницом, у којем се изричито тражи да у књигама историје један дио буде резервисан за "геноцид у Сребреници 1995. године". Осим тога, пажња лобиста је усмјерена и на то да 11. јул буде проглашен међународним даном помена на жртве геноцида у Сребреници.
Нико не спори да су на том подручју почињени злочини и да је много људи пострадало, али исто тако свима би требало да буде јасно да о томе нема јединственог мишљења међу народима који су наставили да живе на својим огњиштима и након тога.
Свима треба да буде јасно да су припадници сва три народа у деведесетим годинама прошлог вијека претрпјели велике губитке. Сахранили мајке, очеве, синове, кћерке, а појединци и данас још трагају за посмртним остацима својих најмилијих.
Али то, изгледа, велике моћнике и бошњачке лобисте не дотиче много. Можда чак ни нимало, јер се све чешће стиче утисак да појединим свјетским силама ни 20 година након завршетка рата и даље мир на овим просторима није у плану. Да и даље упорно потпирују варнице међу народима.
Сваки злочин има свој починиоца. И он мора кад-тад изађи пред лице правде. Нико не треба да буде заштићен од казне за недјела за која се утврди да је крив, али и нико не треба да упорно покушава да износи само једну истину, једног народа и једног страдања.
Јер то није тачно. Страдали су и Срби и Хрвати и Бошњаци и све те, махом, невине пострадале жртве треба да добију свој дан, а не само из једног народа, јер нису једине страдале.
Само тако ће генерације које долазе имати потребни мир, а не сјећања на метке, ровове, тенкове и спискове несталих те оних који се, нажалост, нису извукли. На свим странама.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
