Реалност
БиХ није као друге земље, а оно по чему се посебно још, нажалост, истиче је чињеница да на њеној територији постоји Канцеларија високог представника – ОХР, док се истовремено, са свих страна, бројни утркују у порукама да је ријеч о једној сувереној држави.
Високи представници, као гости који су дошли послије суровог рата, немају у плану да оду. Годинама ведре и облаче на овом дијелу Балкана, раде многе ствари на које не би смјели чак ни да помисле у својим матичним државама. А камоли да повуку те или сличне потезе, који су све сем оличење демократије, слобода и људских права, о којима су им пуна уста.
Те дипломате, којима је повјеравана улога високог представника у БиХ, дале су све од себе да долију уље на ватру или досоле незарасле ране, поступцима који су додатно ову земљу вукли у живо блато.
Нико не може демантовати да су својим дјеловањем, почесто пријетњама па и силом, мијењали уставно уређење БиХ које је договорено и потписано тог 21. новембра 1995. године у Дејтону, када је и стављена тачка на рат који је однио на хиљаде и хиљаде невиних живота.
Често стајући на само једну, од укупно три равноправне стране у БиХ, што би требало да знају и тога буду свјесни дан-ноћ, распиривали су старе ватре које ништа добро никада нису донијеле обичном народу, али су им отварали очи, дајући им до знања да џабе бирају своје представнике када имају други који им кроје законе и правила живота.
Након бројних мандата такозваних дипломата и представника међународне заједнице који су сједили у фотељи високог представника, на ту позицију је стигао и Кристијан Шмит, којег од почетка не признаје Република Српска, јер на страну то што је непожељан као и претходници, није изабран у складу са процедурама у Савјету безбједности Уједињених нација.
Међутим, Шмит се, разлику од других, суочава и са оптужбама с друге стране међуентитетске линије - из ФБиХ. Критиковали су га и Хрвати и Бошњаци, а све то је, како ствари стоје, упалило аларм и код неких његових сународника који траже да под лупу дође његов мандат.
То, можда, и не би било лоше, јер крајње је вријеме, како многи заговарају, да ОХР оде у прошлост. А с њим и фотеља високог представника, која је реалност у БиХ, али реалност која је, послије толико година и кандидатског статус за ЕУ, ван сваке памети.
Велика одговорност је на домаћим политичарима из сва три конститутивна народа да докажу свијету да могу сами, под условом да им ОХР није потребан као помоћ, ослонац за реализацију циљева који излазе из дејтонског оквира. А уз то веома је тешко, готово немогуће, разумјети оне који и даље тврде да су ОХР и високи представници потребни БиХ да би стала на ноге, када су јој управо они небројено пута подметали ногу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
