Ратни злочини

Једноставном рачуницом то је лако утврдити, јер је од 2004. до 2013. године окончано тек 214 предмета ратних злочина, а у тужилаштвима и судовима их лежи још око 1.300, који чекају да буду ријешени.

Једноставно, тако је то у БиХ са роковима, нити их ко узима за озбиљно, нити их ко поштује, а још мање одговара када буду прекршени.

Разлози за то су познати свима, годинама се воде паралелне истраге, пребацују се предмети од тужилаца до тужилаца, одуговлаче се истраге, узимају се предмети од ентитетских институција, па се исти ти предмети враћају, гледа се кроз прсте и удовољава различитим интересима, нејасно је законодавство, не постоје санкције за нерад...

Од када се спроводи Стратегија за рјешавање предмета ратних злочина помаци су направљени једино када су се трошиле паре странаца, које су се морале правдати.

Тако је и сада, када је кроз IPA средства Европске уније запослено 20 тужилаца и седам судија, који ће радити само на процесуирању предмета ратних злочина, као и додатно стручно и административно особље. Тако је број неријешених предмета ратних злочина смањен за пет одсто. Али то није довољно да би се испунили рокови.

Осим тога, међу тих пет одсто нема најсложенијих предмета, чијим би рјешавањем сатисфакцију добило највише породица страдалих, прије свега Срба, а чије се рјешавање годинама опструише.

"Тузланска колона", злочини муџахедина у БиХ, логори Дретељ Чапљина, Челебићи и спортске дворане "Мусала" у Коњицу, "Осам војника ЈНА - Велики парк", "Добровољачка улица", "Централни затвор", логори "Виктор Бубањ", "Дом Младен Стојановић", "Жељезничарско-индустријска школа - ЖИШ", те мјеста Отока, Алипашино поље, Храсница, Пофалићи, Трново... само су неки од предмета закључаних у ладицама Тужилаштва БиХ.

Тако тврдња да је правда достижна породицама страдалих постаје све мање вјероватна.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.