Распиривање страха

Анита Јанковић Речевић
Распиривање страха

Друштво у Српској и БиХ, почевши од најобразованијих грађана до обичних сељака, је чини се, у потпуности изгубило критички став. Све се свело на слијепо навијање за једну или другу страну без икаквог додира са реалношћу.

Било да се ради о политичкој борби, (некако се увијек и сведе на то), рату или озбиљном друштвеном проблему, народ изабере страну и слијепо се држи ње, површно тумачећи одређењу појаву, по принципу рекла-казала, далеко од било каквог облика истине.

Примјера ове друштвене појаве имамо у недоглед, али ћу се осврнути на један из скорије прошлости.

Ријеч је о афери “Кисеоник” која је окупирала домаћу јавност прије двије године. У јеку пандемије вируса корона, која је изазвала огроман страх и панику јер је практично измијенила животне навике, али и немилосрдно сијала смрт, “ко с неба у ребра” појавила се информација да је кисеоник којим се лијече пацијенти у Универзитетском клиничком центру РС неисправан, односно да је ријеч о техничком гасу, а не медицинском.

Данима се причало о тој афери која је заузимала све ударне термине и стране у домаћим медијима, а била је покренута и истрага коју је Републичко јавно тужилаштво недавно обуставило.

И та афера, као и већина других највише штете нанијела је малом, обичном човјеку с којим судбина највише воли да се игра.

Прије свега јер је распирила страх на који злонамјерници гледају као на најмоћније средство за управљање масом ради постизања својих циљева.

Приче да се обољели лијече неквалитетним кисеоником код бројних пацијената и њихових породица изазвала је панику до те мјере да су поједини одлагали одлазак љекару чак и када је болест надвладава њихово тијело. Немали број пацијената одбијао је кисеоничку терапију, иако им је она била пријеко потребна и сумњао у стручност љекара, иако им је живот био у њиховим рукама. Та сумња још је поразнија од оне у исправност медицинског средства.

Аутомеханичари, трговци, новинари, економисти, политичари сви су имали суд и сматрали да о тој теми знају више од самих доктора, који су године и године посветили учењу и лијечењу људи. Ријечи љекара који су разјарену масу настојали да разувјере у неистине није имала никакву тежину.

Тих дана више се вјеровало политичарима него људима од струке, а шта је био циљ афере никоме ни данас није јасно, јер се пацијенти који захтијевају кисеоничку терапију и даље лијече истим кисеоником као и током пандемије.

Ова афера у потпуности потврђује ону неформалну дефиницију политике, а то је да је она прљав начин постизања циљева. Ни животи грађана нису светиња за политичаре, чак и с њима се поигравају.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана