Распиривање мржње
Рат на овим просторима окончан је скоро прије три деценије, али мржња једног дијела становништва према другом, изгледа, само добија на снази. Доказ за то су дешавања која су протеклог викенда одржана у Босанској Крупи, али и у мјесту Вечићи у Котор Варошу.
Узнемирујући снимци са “маршева мира” у тим локалним заједницама који су организовани од стране бошњачких удружења су, мало је рећи, за сваку осуду. Уз ратне покличе, учесници у тим колонама продефиловали су маскираним униформама, а ратних обиљежја на тим скуповима, што би наш народ рекао, било је и на извоз. Сва та прича организована од стране бошњачких удружења понајвише је личила на марш мржње, а никако “марш мира”.
Оно што је посебно забрињавајуће јесте то што су у тим колонама били и млади, међу којима су чак и дјеца, која су ни више ни мање него била огрнута ратним заставама такозване Армије БиХ под чијим су вијорењем убијани и најстрашније мучени припадници српског народа.
У томе друга страна не види ништа спорно. Код њих је то један сасвим уобичајен дан. Испод истих тих видео-снимака у којима дјеца изговарају ратне покличе, док су огрнута ратним заставама низали су, али и даље се нижу, коментари да то тако треба да се ради и да је то достојан начин како да се обиљежи страдање једног народа.
Довољно материјала ту има како за полицију тако и за реаговање Омбудсмана за дјечја права, јер учење младих, односно у овом случају дјеце, да од малих ногу мрзе све што је српско и што има везе са Србима никако не може, нити ће, бити пут помирења и суживота. Тај пут, којим се воде бошњачка удружења проистекла из протеклог рата, на којем одгајају будуће генерације, може само довести до неких будућих потенцијалних сукоба, јер са генерације на генерацију само се преноси мржња. Млади, односно дјеца у конкретном случају, вјероватно ће наставити да тим путем одгајају неке нове, будуће генерације, јер су томе учени и научени од стране старијих. Учени су да тако треба и други начин не знају.
Нема сумње да дјеци није мјесто међу маскираним униформама и ратним обиљежјима. Нема сумње и да дјецу не би требало учити да изговарају ратне покличе. Нема сумње, али друга страна у томе не види ништа спорно, што је поражавајуће и за сваку могућу осуду.
Међутим, требало је неко да реагује па бар да једном пошаље поруку да се заустави ширење мржње, али није нико. И неће. Јер брига њих за суживот у БиХ. То су за њих неке ситна дешавања, која не желе да виде. Виде, али се праве да су и глуви и слијепи.
Мржња никоме ништа није добро донијела па неће ни БиХ. Дјецу, када већ нажалост живимо у овој посрнулој земљи, морамо да учимо да се играју заједно и помажу једни другима, а не да једно у друго упиру прстом и говоре оно што је за сваку осуду.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
