Рафали из Мостара
Рафална пуцњава. Усташки симболи. Малтретирање дјеце, али и ударање малишана шакама. Ове реченице не описују 1992. годину, већ терор којем су претходних дана били изложени српски повратници у селу Баћевићи у Мостару.
И не, није ово први напад на Србе у Мостару. Било их је у овој години чак осам. Та статистика биће вјероватно још и суморнија јер полиција не реагује упркос очигледним доказима које им српски повратници у граду на Неретви приликом сваког напада на њих предочавају.
Све пријаве Срба завршавају на некој полици у полицији да скупљају прашину. Ту се та прича обично завршава. Јер да је бар једном полиција казнила и привела правди нападаче, они други који су спремни на исто стали би и размислили барем мало. Овако, пошто нема никаквог санкционисања, нападачи на српске повратнике раде шта хоће јер знају да, по већ устаљеној пракси, неће одговарати.
Пуцају и застрашују грађане. Туку малишане. Диче се усташким симболима. И све са само једним циљем - да протјерају са огњишта Србе као и прије више од три деценије.
Надлежни о том питању ништа не раде упркос бројним апелима представника Срба да предузму мјере о питању заштите њиховог живота и безбједности.
Вратили су се у село гдје су рођени, а из којег су протјерани, да раде и живе од свог рада. Не траже ништа, осим да се не пуца и да их нико не напада.
Ни то мало надлежни, прије свега полиција, не могу да им обезбиједе. Штавише, нападачима праштају јер “иако су им пред носом, не виде их”.
Доказ томе је свакако и посљедњи случај напада у селу Баћевићи, гдје су грађани полицији сервирали очигледне доказе, као што су таблице аутомобила у којима су виђени они који су пуцали и тукли дјецу.
Из полиције поручују само да им је напад пријављен и да истражују. И тако се сваки напад на Србе повратнике, како у Мостару, тако и цијелој ФБиХ, заврши. Нико не одговара, а Срби сваким даном све више страхују за живот.
Ћути и међународна заједница.
Не види нападе на Србе и њихову дјецу док, с друге стране, када се деси и најмањи инцидент који се тиче повратника у Српску, реагује експресно и не престаје да позива полицију да ради свој посао.
Овако, када су у питању Срби, нијеми су и глуви на све нападе којима су из мјесеца у мјесец изложени.
Све то показује да се само декларативно куну у равноправност, суживот и једнака права свих народа, јер стварност на терену показује потпуно другачију слику.
Поразно је уопште да се у овој земљи у данашње вријеме дјеца не смију оставити да уживају у игри због страха да ће их њихов комшија напасти.
Одговорност за то сносе и сами политичари са ратнохушкачким говором који свакодневно сервирају грађанима.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
