Раднике тражимо свијећом
Да људи одлазе из ове земље није ама баш никаква вијест. Одлазили су, одлазе и одлазиће. Међутим, новина је што ће сада поред ужих чланова породице они који су се већ скрасили у Њемачкој моћи да код себе олако преселе и оне који не припадају најближем родбинском кругу. Браћу и сестре од тетке, ујака те остале рођаке.
Та правила у Њемачкој, која и даље вапи за радном снагом, тачније за 400.000 радника, ступила су на снагу протеклог викенда. И без имало сумње многи су већ на вези са родбином у Њемачкој са којом преговарају шта и како даље, односно који је најлакши пут за запослење у тој земљи.
По свему судећи све препреке су пале. Нема нити једне баријере за одлазак на рад у једну од најмоћнијих европских земаља па ко воли нека изволи. Многи не воле, не желе да иду, али мука и патња их тјера на то. И отићи ће. Неки ће се вјероватно и вратити, али тај број је мали, незнатан... Не може ни изблиза поправити дефицит радне снаге на домаћем тржишту за којим Српска и ФБиХ вапе.
Дакле, и једни и други се боримо са истим проблемима. Међутим, за разлику од домаћег тржишта Њемачка руши баријере, а ми на дневном нивоу свађама и полемикама политичких представника само гурамо становништво да иде што даље од ове земље.
Свако ко се двоуми да ли да оде или да остане довољно је да погледа дневник или вијести оне од пет минута. Након тога, одлука је јасна. Већина ће отићи, јер тако су се наши политички представници свађали прије пет, десет година. Те представе гледамо данас, а нема назнака да их, нажалост, нећемо гледати и убудуће. Тим представа политичари држе само себе на власти, а грађане тјерају да што прије преломе и кажу: "Одлазим. Доста је! Ово више не могу да гледам и да слушам".
И оне добре мјере које су најавили наишле су на проблем.
Примјер томе су кредити путем Инвестиционо-развојне банке РС за младе и младе брачне парове. На њихово одобрење сада се већ чека мјесецима. Они који су предали захтјев за тај кредит којим би обезбиједили кров над главом прије пола године још нису дошли на ред за одобрење. И што је још горе, нико не зна када ће бити на дневном реду.
Тако ми бринемо о младима. Држимо њихове захтјеве за кредит у ладицама по пола године и више. Због чега? Па, вјероватно јер нема пара за њих. Новац је, по свему судећи, преусмјерен у неке друге "приоритетне" пројекте. И ово је само један показатељ бриге о становништву. Оваквих примјера бриге је сигурно безброј.
И све док нам назови ти "приоритети" који се кроје иза затворених врата, за добробит одређене групе подобрних људи, буду испред младих, оних који раде за ову земљу, доприносе њеном развоју, имаћемо ово што имамо данас. А резултат свега јесте то да ћемо радника, што би наш народ рекао, тражити свијећом, али њих неће бити.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
