Путеви живота

Ведрана Кулага Симић

Од пробоја коридора живота прошле су пуне три деценије. Пуних 30 година у народу чврсто живи сјећање на тешко прољеће и љето 1992. године, када се на стотине хиљада становника од Крајине до Посавине нашло у безизлазној ситуацији и када надлежни нису имали право ни на дангубљење, ни на грешку.

Операција војске и полиције Републике Српске и Републике Српске Крајине, под називом “Коридор 92” не блиједи на овим просторима и не смије, јер је тада будила наду да има шансе за нови живот и гаранцију да се више никад неће десити да тек рођене бебе, толико малене да махом нису имале још ни име уписано, умиру јер је, ето, неко тамо далеко одлучио да њима кисеоник не треба за живот.

А требао им је. Војна операција која је с временом све мање звана “Коридор 92”, а све више “Коридор живота” није била лагана. Кроз шта су све прошли млади борци који су уздигнуте главе и поносно стали на браник отаџбине и били живи штит својих огњишта само они знају. И то је оно што им је било заједничко, што их је спојило у колону, која је, недуго након наредбе: “Хоћу коридор до Видовдана, макар био козја стаза, јер нећу да дјеца умиру”, незаустављиво кренула по побједу која је означавала само једно - слободу.

Ипак из ове једне од најсвјетлијих и најзначајнијих битака из Одбрамбено-отаџбинског рата, као и из многих других, нису се сви вратили на слободна огњишта и у загрљај најмилијима. Бројни су оставили животе на коридору и другим ратиштима, на хиљаде и хиљаде њих постали су инвалиди преко ноћи, а не треба заборавити никада ни оне који су сачували живу главу и вратили се кућама онакви какви су и отишли. Јер сваки борац, који је часно бранио своје, треба да буде слављен довијека, а таквих данас има је у готово свакој кући у овој Републици коју су одбранили када је било најпотребније.

Нико од њих не смије бити заборављен, баш као ни операција “Коридор”, јер би тиме све пало у воду, а слобода је најскупља ријеч у нашем народу. И ове године, у знак сјећања на херојство и јунаштво бораца ВРС, народ се окупио на Дугој Њиви надомак Модриче, гдје се традиционално обиљежава пробој коридора живота. Гдје се поново грле некадашњи саборци, причају о тим данима када су знали само куда иду, али не и како ће, те одају почаст и онима чија су имена на спомен-плочама широм Српске.

Традиција не смије бити прекинута. Заборав не смије побиједити садашњост, јер би тиме све пало у воду. Прошлост па и будућност, али није ни поента о коридору причати само у дане око Видовдана или о другим биткама у дане када су почињале или добијане. О новом поглављу историје мора се далеко више знати и боље цијенити жртва бораца и породица, а сам пробој пута ка слободи у најмању руку, зарад сјећања, заслужује да буде овјековјечен тиме да будући аутопут од Бањалуке до Београда, који прати стазе живота током те 1992. године, понесе назив “коридор 92” или “коридор живота”.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана