Пут до распада
Дан који је довео до великог крвопролића управо је 1. март, који се данас у ФБиХ слави као дан независности, а у Републици Српској третира као обичан радни дан и сјећање на убиство свата насред Башчаршије. И док у првом реду Бошњаци на све начине покушавају да наметну овај датум као празник цијеле земље, Срби им поручују да је ријеч о обичном фалсификату.
У више наврата у овој земљи покушавано је да се дође до закона о државним празницима који би се славили у цијелој земљи, али због максималистичких тежњи бошњачког народа, који на све начине настоји да овој земљи наметне и 1. март и 25. новембар као дане који се морају славити, до договора није дошло. Тако је ова земља од почетка деведесетих подијељена и растурена по шавовима и када је о празновању ријеч.
Није ријеткост да се “празници” о којима нема сагласности обилато злоупотребљавају у представништвима и амбасадама БиХ широм свијета. Тако и више од двије деценије након рата амбасадори ове земље по директиви бошњачких странака организују којекакве пријеме по бијелом свијету, али да је Дара превршила мјеру показао је скандал амбасадорке БиХ у Катару Бисере Турковић, која је инсистирала да фолклорно друштво “Босиљак” из Дервенте, које његује традицију српске игре и пјесме, учествује на обиљежавању овог фалсификата од празника у тој земљи.
Својим инатом онемогућила је младима да народу Катара покажу своју традицију и договор који је дефинисан прије годину дана није могао да буде реализован. И поред јасних порука српских званичника и Министарства иностраних послова да се 1. март не може обиљежавати у ДКП мрежи као празник, многи бошњачки амбасадори се не осврћу на ова упозорења и некажњено годинама тјерају по своме. Овај примјер најдиректније доказује да и празници у овој земљи нису пут за јединствен став него странпутице о којима нема сагласности.
И док из Српске годинама упорно поручују да су одређени датуми на којима инсистирају Бошњаци болни за српски народ и да их не може прихватити као своје, да никоме не оспоравају да славе шта им је воља, али без увреда и наметања, Бошњаци из године у годину протурају причу да се мора славити оно што је њима по вољи.
Не буде ли се у овој земљи коначно почела спуштати лопта и заборавила пракса наметања и искључивости, није искључено да чак и празници постану траса њеног распада. Тога би у првом реду морали бити свјесни управо они који инсистирају на њеној цјеловитости и опстанку.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
