Пут до истине
Иако су се од завршетка рата у БиХ навршиле готово три деценије, те тешке теме и даље доминирају, некада из личних интереса и сумњивих циљева појединаца који још нису ставили тачку на тешке деведесете година када је ратни вихор захватио ово поднебље, а некада из стварне потребе да се утврди шта се стварно десило на одређеним адресама.
Жртава је било на свим странама и то је чињеница јер рат не бира већ само узима. Прекинуо је на хиљаде недужних живота, угасио дјетињства и позне године у којима је требало да влада мир. Плакале су мајке и очеви на свим странама и плачу и дан-данас док гледају у слике тек стасалих момака који су стали у одбрану свог народа.
Многе од тих слика су пожутјеле, а права истина о свим страдањима није изашла на видјело јер су се одређене снаге потрудиле да буду што је могуће дуже под теписима и у правосудним ладицама те да у неким случајевима, у поступцима, усмјере епилог у правцу који њима одговара зарад ко зна чега.
Уз домаће правосуђе, подбациле су и одређене институције које су добиле мандат да пронађу на хиљаде несталих лица, идентификују их и предају онима који су давно испратили у непознато, не желећи да вјерују да им се никада неће вратити.
Опструкција је било, и нажалост још их има, недопустиво превише када је ријеч о страдањима припадника српског народа у протеклом рату. Широм БиХ су и српска стратишта, али о њима се никада није причало колико о онима других народа. Ма колико су то појединци покушавали да гурају у први план и траже правду на све, није им полазило за руком.
Бројни злочини над Србима још нису добили епилог и све је вјероватније да неће ни доћи јер докази блиједе, свједоке стижу и узимају године, а са друге стране осуђују редом. Са доказима или без њих, како упозоравају породице оптужених и осуђених.
Овој земљи, ако заиста жели да опстане, потребно је помирење које добрим дијелом лежи на истини о ономе што се дешавало на њеним почецима. До тога се мора доћи и зарад жртава и оних који их и данас оплакују.
Свако ко је починио ратни злочин треба да одговара, без обзира на то био Србин, Хрват, Бошњак... Заштићених не смије бити, али имајући у виду да тако до сада, у потпуности, није било не треба да чуди одлука власти у Републици Српској да оснују нове комисије које треба да поново прочешљају све што се дешавало Србима у Сарајеву од 1991. до 1995. године те свим народима у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године јер је свима јасно да Сребреница није једина и да нису само Бошњаци страдали ту и тих година.
Задатак чланова у тим комисијама, међу којима су и страни експерти, јесте да још једном пређу историју и дају своју оцјену дешавања. И утврде истину. Црно на бијело. Каква год она била.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
