ПТСП из тастатуре
ОСА је сачувана. Суд БиХ је сачуван. Уставни суд БиХ је сачуван. Предсједништво БиХ има капацитет да одлучује и без Милорада Додика, а Оружане снаге БиХ су под командом и контролом ратних официра Армије Републике БиХ.
У ових неколико реченица стаје суштина политике за коју комплетан бошњачки политички естаблишмент вјерује да води за изградњи и јачању “државе БиХ”. Дакле, вјерује да се до тог циља стиже чувањем недејтонских институција на нивоу БиХ, прегласавањем српских представника у дејтонским институцијама и Оружаним снагама под командом и контролом ратних официра Армије РБиХ. Алал вјера!
При томе није нимало безначајно нагласити да су цитиране реченице из пера сарајевског новинара Авде Авдића који је донедавно и у Републици Српској словио за професионалног и објективног, а однедавно га више ни колеге у Сарајеву не доживљавају као новинара, већ као прво перо ОБА БиХ и њеног директора Османа Мехмедагића Осмице.
У цитираном тексту се вапи за Тужилаштвом БиХ и наглашава да “без наредбе Тужилаштва БиХ ниједна полицијска агенција не може ухапсити Милорада Додика”, чиме се, у ствари, до краја огољава цијела прича о борби за независност правосуђа. Коме год у Српској, без подсјећања на наметнуте одлуке високих представника и срамне пресуде Уставног суда БиХ, ово није довољно да разбије илузије о томе да укидање Републике Српске није крајњи циљ бошњачке политике, тај је слијеп код очију или пати од политичког аутизма.
Међутим, није овдје ријеч о политичким аутистима из Бањалуке, већ о звецкању оружјем из Сарајева и онима који би требало да имају и те како повишен степен одговорности за изговорену и написану ријеч. Тастатуре су новинарски реденици и зато свако помињање оне злокобне ријечи од три слова која почиње са “р” мора да буде праћено крајњом обазривошћу и опрезом да не би била протумачена као хушкање и изазвала оно што нико не жели, па сигурно ни њени аутори. То сигурно није жељела ни новинарка, такође сарајевска, којој су се на граници БиХ од припадника Цивилне заштите причинили специјалци Војске Србије.
Елем, не постоји политички циљ вриједан оружаног сукоба и жртава и то је свакоме добронамјерном јасно, али није јасно зашто се на свакодневне поруке из Бањалуке којима се то наглашава одговара потпуно другачије. Као у овом случају, позивањем на “Оружане снаге БиХ под контролом ратних официра Армије РБиХ”. На срећу или нажалост, зависи из ког угла се посматра, једино што је остало од те тзв. Армије, али и од Војске Републике Српске и ХВО-а јесте посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Који очигледно тресе неке којима су тастатуре реденици.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
