Прописе тумачи ко како хоће
Тежак живот малобројних Срба повратника у Ливањском кантону протеклих мјесец-два постао је још тежи јер је надомак њихових огњишта у Босанском Грахову и Дрвару истресено смеће из Италије, о којем нико ништа поуздано не зна, а и они који знају мудро ћуте.
Прича о текстилном отпаду који је фирма “Кром рециклажа”, регистрована на адреси Титова бб у Дрвару, без погона и радника, увезла наводно с намјером да га рециклира узнемирила је повратнике у тим општинама који страхују да је ријеч о одјећи преминулих из “ковид” болница у Италији и постељинама из тамошњих болничких кревета.
Прича о отпаду доспјела је на насловне странице свих домаћих новина, а у рјешавање проблема укључиле су се институције Ливањског кантона и Федерације. Умјесто да проблем буде ријешен, ни до дана данашњег ништа се није промијенило. Дрварчани удишу испаравања из отпада, број заражених вирусом корона у тој повратничкој општини се повећава, а из “Кром рециклаже” кажу нису и неће измјестити отпад јер им наводно грађани не дозвољавају. Челници Дрвара не одустају од борбе, а институције нису сигурне у прописе по којима поступају, па свако рјешења и акте тумачи како му падне на памет. И ова прича потврђује оно што нам је свима већ одавно познато да је БиХ земља апсурда у којој мало шта функционише како треба.
Федерално министарство екологије и туризма као и руководство Дрвара тврде да је фирми увознику истекао рок од мјесец дана да измјести отпад, док Федерална управа за инспекцијске послове каже да рок још није истекао јер не рачуна се од дана доношења рјешења, већ од дана достављања, а у испоруци је било неких проблема. Било би заиста чудно да није. У овој земљи ништа не пролази глатко, па није могла ни прича о отпаду. Стиче се утисак да се у све помало мијеша политика, да и ова чорба има превише мирођија и да неко покушава да насамари голоруки народ и за себе извуче корист.
Још кад узмемо у обзир чињеницу да се све дешава у изборној години, да је у току трка за оно што је у овој земљи најважније, за фотеље, ништа не треба да нас изненађује. Жалосно је само што се и овај проблем, као и сви прије њега, ломи преко леђа народа који ни за шта није крив. Народу је досадило да му ко како стигне вршља по дворишту и скрнави дједовину. Догорило је до ноката свима који изнова и изнова почињу живот из почетка. Желе да живе у миру и уживају у једином богатству које тамо имају а то је здрава и нетакнута природа.
Неко моћнији са дебљим новчаником или бољом политичком позицијом од тог напаћеног народа не да му ни то мало. Крајње је вријеме да они који су сада окупирани предизборним играма ставе прст на чело и запитају се за шта се боре ако ионако пусти крајеви остану без становника.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
