Промашени протести

Можда не историјски, јер протести никада нису били довољно масовни, а захтјеви демонстраната довољно артикулисани, али је једна велика шанса да збиља избије мир неповратно пропуштена. Дуго најављивано, али неприпремљено - или криво припремљено, скоро да је свеједно - окупљање грађана 1. јула претворило се у своју супротност, у, зашто не рећи, бошњачко фантазирање на улици, у којем је честити, забринути, поштени свијет статирао и, на крају, завршио као колатерална штета.

Маса никада и нигдје није донијела промјене, већ је тек спроводила замисли мањине. Сваки колективни напредак је, заправо, посљедица идеја просвијећених појединаца и, прије групица него група, које је већина у једном тренутку и из разноразних мотива прихватила. И ову, сада већ пропалу беболуцију, покренуло је седам људи, а дио дневника једног од њих, Зорана Иванчића, важан је да бих га цитирао гдје стигнем. Дакле, овако је писао Иванчић: "Од иницијалних седам грађана, који су ово покренули, све до једном је потпуно свеједно хоће ли се ти бројеви додјељивати на државном, ентитетском, дистриктном, кантоналном, општинском, мјеснозаједничком или кућносавјетном нивоу. Касније су се појавиле групе, које су давале изјаве за медије, да је једино прихватљиво да све буде на државном нивоу. То нисмо ми. Ми само хоћемо ЈМБГ за дјецу. Хоћемо елементарна људска права и елементарне услуге државе коју плаћамо. Како, не тиче нас се".

Сарајевски устанак био је важан управо због тога што се покретачи и учесници нису петљали у конструкцију државе, покушавали да исправе неправде из прошлости  и доминантно политичко мишљење једног народа наметну као опште у БиХ. Чинило се, дакле, да је беболуција признање државе такве каква јесте, тренутак краја историје и почетка садашњости у којој грађани прво траже да им се испуне елементарне потребе, а за остало - уписивање народних посланика у историју - баш и не брину.

Један политички догађај, а побуна против власти из било којег разлога то јесте, био је, ма како апсурдно звучало, здраво деполитизован. Тражило се, наиме, да се повуче јасна, видљива, дебела граница између, назовимо их, идеолошких циљева и свакодневног функционисања услужног административног апарата. У преводу: револуција матичних бројева била је захтјев да, без обзира на то ко је обављао, власт не угрожава "елементарне услуге државе коју плаћамо".

Употреба симбола који се дијаметрално перципирају са различитих страна нишана, као и заговарање повратка републике, најефикаснији је начин да се револуцији матичних бројева одузме све због чега је била важна. Једноставно, онај ко би на сарајевској улици мијењао уставно уређење и све што га прати, аутоматски гаси сваку могућност да савезнике нађе међу већином становника РС или упокојене Херцег-Босне. Међу грађанима који су могли, ако већ и нису, од државе у којој живе затражити да им пружи елементарне услуге које су платили.

Револуције обично једу своју дјецу. Беболуцију су појела дјеца оне - мегаломанске, централистичке, бошњачко-националистичке, нереалне и дугорочно погубне - политике која има, можда и већинску подршку, али само једног народа. Дакле, недовољну за било какве цивилне промјене у БиХ и више него довољну да сваку могућност коначног краја рата вођеног мирнодопским средствима одгоди на дуже.

Штета, велика штета.

(Скраћена верзија преузета са "Radiosarajevo.ba")

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.