Привредни (не)опоравак

Структурне мјере односе се, како кажу, на реформу тржишта енергије и транспорта, реформу тржишта електричне енергије, пољопривреду, индустрију и услуге, унапређење конкурентности пољопривреде, шумарства и водопривреде, те пословно окружење и смањење неформалне економије.

Није то оно одушевљење које се препознаје кад вам на рачуне легне државни грант па размишљате о исплати 13. плате, него тихи аплауз властима које у наредне три године обећавају постепени опоравак привреде, без обзира на то што пандемија још увијек не одбројава посљедње дане.

Такво је вријеме дошло, кад је и нада довољна за позитивна размишљања. Док читају програмски списак лијепих жеља, привредници зеленим маркером прво подвлаче ставку “утврђивање критеријума за додјелу подршке”, јер најсигурније су ипак редовне инјекције из републичког буџета.

Остале ставке су на дугачком штапу, због клацкалице са Међународног монетарног фонда (ММФ) и несигурне “ковид” будућности, од које зависи отприлике све претходно наведено.

Црвеним маркером, који је задужен за не баш тако сигурно остварљива обећања, привредници подвлаче “проналазак стратешких партнера” и “позитиван ефекат инвестиција”.

Ријетки ино-инвеститори су се и прије привредног колапса одлучивали да уложе капитал у ове просторе, тако да је тешко повјеровати да ће их вирус корона инспирисати за другачију одлуку.

И сама формулација која појашњава да су планиране реформске активности “комплексне и вишегодишње” не улива претјерану наду и више вуче на црвену, него на зелену боју.

Приватизација фирми које су власништву државе је изводљива. Повећање домаће потражње тешко, повећање извоза можда, али тај сегмент не зависи само од нас.

Све у свему, кад се у пословној заједници погледају у очи, свјесни су да је у документу више црвене боје, па онда чему толики оптимизам?

И оно мало зелене је очигледно довољно, јер ако је бар нешто остварљиво, кад-тад ће погурати и остале ствари.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.