Прикривање нерада
Слушајући предсједавајућег Савјета министара БиХ Дениса Звиздића и већину министара у овој институцији јавност би могла закључити да захваљујући њиховом раду БиХ толико напредује да је само питање дана када ће је Европска унија примити у свој загрљај.
Да је реалност потпуно другачија, показује то да извјештај о раду Савјета министара за прошлу годину не подржавају ни они који чине парламентарну већину. Ни они који по инерцији дижу руке за извјештаје немају ниједне ријечи хвале за рад Савјета министара, па је очигледно да су "за" само зарад партијске дисциплине, а да ни сами не вјерују у оно што читају.
Није ријеткост да се кроз дискусију парламентараца (нарочито оних који помно читају материјале и дугогодишњи су учесници парламентарног живота) чују констатације да овај Савјет министара није урадио ништа и да посланици не би могли ни дневни ред да саставе да није било посланичких иницијатива.
Да би сакрили свој нерад, чланови Савјета министара су без ичијег питања и сагласности усвојили нову методологију извјештавања о свом раду, па се у њиховом извјештају више не може видјети ни шта су планирали да ураде, ни шта су урадили нити шта нису, а камоли ко је одговоран и ко треба да сноси посљедице за оно што није урађено.
Посланици и делегати који треба да се баве тим извјештајима у шуми бројки не могу ни да виде дрвеће, па ни да дају било какве закључке ни препоруке. Парламент је изгубио своју основну функцију да врши надзор над извршном влашћу и да јој даје смјернице како би њен рад био оперативнији и ефикаснији.
Није стога чудо што министри не долазе на сједнице јер су се одродили и од посланика, и од народа и од ове земље која је очигледно кренула странпутицом.
Јасно је да су и ова земља и власт на нивоу БиХ, која никоме не полаже рачуне, дошле до зида, да су доведене до апсурда, каква је уосталом и ова земља у цјелини. Стога и не чуди чињеница да сви они који мисле својом главом бјеже из ње не осврћући се.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
