Претјеривање и извртање теза
Пресуда којом је генерал Ратко Младић осуђен на доживотни затвор није дала никакав резултат у погледу задовољења правде у вези са ратним сукобима на овим просторима, а како то обично бива кад Хаг пресуђује, десило се све супротно од оног што је требало да се деси.
Циљ је био да се постигне правда и помирење међу народима. Само и искључиво селективност Трибунала у Хагу изазвала је толику подјелу да није постао ни милиметар простора за истину и чињенице. Та селективност проузроковала је револт, незадовољство и у коначници острашћеност, па је могућност за реално сагледавање ствари сведена на немогуће.
Балкан је поларизован између двије искључивости, геноцид и није геноцид, агресор и жртва. У тој агресивној искључивости убијени, осакаћени и никад пронађени су постали најнебитнији. Док се једни праве као да ништа није било и да заправо нисмо ратовали, него се мало посвађали, други својим претјеривањем сукоб представљају као апокалипсу чије су жртве искључиво припадници њиховог народа.
О факторима и разлозима такве реторике већ је написано и речено много и опет недовољно да се све објасни. Али важно је поновити да је Трибунал одиграо кључну улогу у таквој ситуацији сврставајући се искључиво на једну страну. А никад нико не може бити стопроцентно у праву.
О бесмислу правног поступања овог правног монструма излишно је више и причати, јер он се од почетка свог поступања не бави суштином, него пребројавањем, паушалним оцјенама и пристрасним тумачењем. Тако је створен правни и логички парадокс да се генерал Младић оптужује за геноцид у општинама гдје су Срби од краја рата сведени на ниво статистичке грешке, док се број са мезарја у Сребреници узима као релевантан иако смо се и документовано могли увјерити да је тај број у коначном бар и минимално за један мањи.
Овај примјер оптужнице генерала Младића показује сву нелогичност. С једне стране имамо потпуно извртање теза, с друге стране надувавање бројева. Дакле, Трибунал је закључио да се претјеривањем и извртањем теза може постићи помирење.
А није требало много да до тога заиста дође. Требало је само поштовање и умјесто галаме и упирања пртом у другог, као кључно је требало ставити човјека. Оног убијеног, осакаћеног, никад пронађеног. Не гледати које је националности ни жртва, ни убица. Требало је само пресудити убици да би се постигла каква-таква правда за жртву. Суд је умјесто тога и убице и жртве посматрао кроз призму националног, а онда је приступио оној селективности због које је свака нада за суживот пала у воду.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
