Пребацивање одговорности
За само седам дана из двије основне школе у Републици Српској у јавност је доспјела вијест о вршњачком насиљу. Прво у Невесињу, а потом у Добоју. Дјечака у невесињској школи тукли су без престанка док је лежао на поду учионице. Његови школски другари. Седми разред. И све су то снимали, а снимак је потом доспио на друштвене мреже. Реаговала је полиција, као и у Добоју, гдје се најновији случај вршњачког насиља десио међу ученицима деветог разреда. Једино што је званично и потврђено.
Директорица добојске школе, као и њена колегиница у Невесињу, није била расположена да о томе разговара. Из њихових штурих реченица сијевале су оптужбе на рачун новинара који су се, ето, дрзнули да било шта питају и пишу. Дабоме. Квари се репутација школе.
То што је неко дијете крваво дошло кући и са доживотним траумама у срцу и није за причу. Већ за викање. И то из свег гласа. То је апел да нешто дебело не штима у данашњем систему. Да смо заказали сви, од школе па до кућног прага, као и да постоји одговорност на више нивоа уколико се само један малољетник одлучио за сурово насиље. При томе не говоримо о уобичајеним дјечјим свађама и тучама. Не, данас све чешће њих шест-седам данима, мјесецима, па чак и годинама туку и злостављају своје школске другаре. Малољетници се све више међусобно вријеђају и понижавају и на друштвеним мрежама, гдје жртве неријетко у очају одлучују да дигну руку на себе.
Главни актери вршњачког насиља нису само дјечаци, већ и дјевојчице. Питање је само колико је тих случајева, а да се о њима не зна. О којима ћуте и учитељице и директори, јер мали насилници долазе из неких угледних породица. Нечија су дјеца. Али и жртве насиља су нечија дјеца. Све су то дјеца са којом се мора радити и разговарати. Којима је потребна стручна помоћ ако су склони агресивности.
Право у мету, без завијања у шарене папириће и еуфемизме да лијепо изгледа и звучи, стручна лица у школама морају повести више рачуна о томе има ли понављаног вербалног или невербалног насилног понашања које за посљедицу има угрожавање здравља и достојанства дјетета.
Ово је проблем о којем се не смије ћутати. Проблем гдје је недопустиво пребацивање одговорности, посебно у школском систему, који мора пронаћи начин и у сарадњи са родитељима боље радити на сузбијању вршњачког насиља. Рјешење сигурно није ако се под тепих гурају овакви или слични инциденти, као ни укор или смањено владање, којим се ништа не постиже.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
