Празни рачуни
Политички проблеми и интереси који годинама чврсто држе прво мјесто на свеукупној позорници, која се једним именом зове БиХ, оставили су бројне посљедице на све остале секторе. И то оне животне, о којима они који држе у својим рукама све конце ове земље пречесто причају, а брзо забораве.
Пандемија вируса корона, која је обиљежила прошлу годину, задала је само нови и јак ударац првенствено онима који хљеб зарађују у реалном сектору и који најбоље знају како је од првог у мјесецу давати све од себе, а на његовом крају доживјети помрачење када виде колико се сав тај труд и исплатио.
И ти и такви порази се уписују изнова и изнова, док не “излети” плаћенији и бољи посао, што је за неке пусти сан на овом подручју, или док не спакују кофере и оду у друге земље, гдје ће за исти посао добити много више новца од овдашњег минималца или истог увећаног за дио који стиже у ковертама.
Минималац у Српској је заиста минималан и не треба нико да говори да је стање мање или више исто и у региону, те да се ближимо износу од 1.000 марака просјечне плате јер су у тој цифри сабрани и они који на државним и другим јаслама, а има их поприлично, одавно имају преко тог износа. Чак и по неколико пута. Морамо причати о онима који заиста живе од 520 марака, колико износи минималан. Морамо причати о онима који живе и од 600, 700, па и 800 КМ и који неком чудном магијом успијевају да живе од тога, плаћају режије, измирују кредите, школују дјецу и једноставно некада приуште породици и себи неки заслужени одмор. То је наша суморна реалност, а ништа боље није ни онима који дио добијају на руке јер то опет вуче неке друге проблеме, од оних када уђу у банку да дигну кредит, до оних о којима размишљају како им се ближи крај радног вијека. Одређени потези су повучени с намјером да радничке плате буду повећане, али то су тек мали кораци јер је ситуација одавно алармантна и не треба да чуди што их све више постаје туђа, а не наша радна снага. Свако има право и треба да иде гдје су бољи услови, али и послодавци треба да схвате какав је моменат дошао.
Све теже ће долазити до радника, а управо од радника зависи њихов посао и приходи. Драматичне промјене се морају десити јер како онај ко ради за 520 и нешто више марака може разумјети како неко, ко може и не мора да се појави на послу, мјесечно додаје на рачун неколико хиљада марака само јер се налази на некој функцији. И то не би било спорно да постоји нека граница и да обични радник, који је уложио труд, знање и новац у свој рад и усавршавање до детаља, те који зна да ради посао, заради онолико да може пристојно да живи. Да покрива трошкове и осјети и оно мало живота мимо радног мјеста. ++++
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
