Правда
Шта је правда? Да ли ће је икада бити у БиХ за све жртве протеклог рата, без обзира на вјерску или националну припадност? Да ли ће политичари коначно схватити да не треба да се играју с њом, како они домаћи, тако и они бјелосвјетски, који кријући се иза ње покушавају завршити своје игре које су започели још тамо неких деведесетих година?
Има ли краја том лудилу и безумљу? Како ствари стоје свих ових 25 година, одговор је “Не”! Ратни злочини који су почињени на свим странама немају оправдања. И треба ли да буду кажњени, ма ко их починио. И тражити правду је легитимно. Људски и морално. Али, када неки негирају злочине који су почињени на “другој страни” није ништа друго до.... Тешко је наћи одговарајуће ријечи, а не прећи границу људске и професионалне пристојности. На тај начин се врши поновни злочин над тим несретним жртвама. А управо то већ годинама раде поједини бошњачки политичари. Исти они који се залажу за некакву грађанску државу, за мир и суживот.
Ради се о “моралним громадама” којима данас смета и то што се у “мултиетничком” Сарајеву налази једна улица названа по Срђану Алексићу. Граду у којем данас, иначе готово и да нема Срба, осим у сјећању избјеглих и преживјелих. Смета им и свако помињање 3.000 убијених Срба на подручју Братунца, али многобројних сарајевских казамата. Да ствар буде још гора, и када којим случајем неко од Бошњака буде осуђен, попут Сакиба Махмуљина, који је на просторима Возуће руководио и јединицом муџахедина, те “моралне и људске громаде” стају у њихову одбрану.
За њих, разне Бисере, Комшиће, Изет-бегове, правда може бити само селективна, али и да крајњи циљ оправдава средства. Због тога, вјероватно, породице убијених из села Ледићи на Трескавици код Сарајева никада неће дочекати да на оптуженичкој клупи виде оне који су на звјерски начин почетком јула 1992. убили 24 мјештана овог села.
Најмлађа жртва је имала само 18 мјесеци. Само 18 мјесеци, госпођо Турковић! Најстарија жртва је имала 92 године, господине Изетбеговићу! Свједок тих дешавања је био тада дванаестогодишњи Драган Васић, господо тужиоци. У очи је гледао свом џелату и неком пуком срећом преживио стријељање.
Он је, како каже, опростио онима који су на звјерски начин поубијали готово читаве породице. Опростио је, али није заборавио. А управо то поједини бошњачки политичари желе. Преко судова и тужилаштава написати књигу историје у којој би српски народ у БиХ био проказан као геноцидашки.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
