Правда за српску дјецу
Тешке ратне године у БиХ, које су на свим странама сијале страх, смрт и сузе, су иза нас, али јецаји оних који су у вихору рата изгубили најмилије још нису утихнули.
Нису јер ни скоро четврт вијека од страдања њихове дјеце, браће, очева и мужева, убице нису изведене пред лице правде.
Злочини су почињени на свим зараћеним странама, али још страшније од тога су мучка убиства српске дјеце која су убијена у вријеме примирја.
Игру дјевојчица Милице Лаловић и Наташе Учур из Српског Сарајева, које су тек биле закорачиле на позорницу живота, хицима из снајпера прекинуле су бездушне убице. За тај злочин, као ни за многе друге почињене над Србима, нико никада није одговарао.
Неправду и бол може ублажити само правда која је, показало се, годинама већ спора и у многим случајевима никако да дође на ред у правосудним институцијама БиХ. Предмети који се односе на злочине почињене над Србима и српском дјецом годинама само скупљају прашину по ладицама у Суду и Тужилаштву БиХ.
А имена убица и налогодаваца одавно су већ јавна тајна. Упркос бројним свједочењима оних који су се затекли на мјесту злочина и својим ушима чули пуцањ у српску дјецу, пуцањ у примирје, надлежни не предузимају баш ништа. Правосуђе БиХ је и глуво и нијемо на лелек српских мајки које годинама траже само једно, правду за убијене кћери и синове.
Од године до године обилазе стратишта, сузама заливају мјеста на којима су страдали њихови најмилији и пале свијеће за покој њихових душа. Сјећање на убијену дјецу је све што им је остало.
Представници из Српске годинама траже да одговорни за злочине одговарају, јер душе више од 450 дјеце убијене широм Српске не могу наћи мир све док њихове убице, смијући се у лице правди, слободно шетају.
С друге стране, Срби су оптужени за најстрашније злочине и проглашени највећим убицама. А вријеме пролази и докази који су и до сада били очигледни полако нестају. Године узимају данак, свједока је све мање, па тако злочини остају некажњени. Чини се као да правосудне институције БиХ само то и чекају, да страшни злочини остану без казне.
А кажњени морају бити сви, без обзира на то да ли су они Срби, Хрвати, Бошњаци, или неке друге нације и вјере. Изузетака не може и не смије бити.
Запослени у Суду и Тужилаштву БиХ морају засукати рукаве и почети да раде свој посао јер мир и суживот у земљи каква је БиХ зависи управо од истине која је у рукама правосудних институција.
Оног тренутка када су засјели у фотеље у тим институцијама, обавезали су се да ће судити по праву и да ће им једини циљ бити истина и правда које су годинама, нажалост, само мртво слово на папиру.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
