Правда недостижна деценијама
Срби из околине Братунца и Сребренице 28 година оплакују синове, очеве, стричеве, браћу и бројне пријатеље који су мучки убијени на Петровдан 1992. године, а од болног вриска због губитка најмилијих јачи је само мук неправде и тишине у судовима који правду дијеле селективно.
Сјећање на крваве деведесете године не блиједи, а успомене на најмилије чија су тијела обезглављена сахрањивали не дозвољава им да одустану од борбе за истину.
Непуне три деценије правда је глува и нијема пред српским жртвама.
И док српске мајке оплакују синове мучки убијене у Залазју, Добровољачкој улици, на петровачкој цести и другим стратиштима, скоро цијели свијет убијеђен је да су једино Бошњаци страдали у протеклом рату, а да су Срби крвници који морају бити доживотно осуђени.
Колико је јако то њихово убјеђење потврђује и то што су из цијелог свијета 11. јула стизале поруке подршке за Бошњаке чији чланови породица почивају у Поточарима, а дан касније, српским мајкама, осим неколицине званичника из Републике Српске, није се обратио нико.
И за Србе и за Бошњаке у БиХ јул је мјесец туге и бола.
Свакоме је његова мука највећа и најтежа и то је разумљиво. Али није и не може бити разумљиво да су кривци само на једној страни и да суд пресуђује само једнима, док за оне друге нема ни суда ни правде.
Ниједан рат никада није завршен без страдања на свим зараћеним странама и то је истина колико год поједини бјежали од ње и покушавали за сва зла и невоље окривити само једну страну, у овом случају српску.
Мали, обични људи, мали јер не сједе у фотељама и не примају плате у износу од неколико хиљада, рат никада нису жељели, њима је рат сервиран од стране моћника. Нису жељели да губе главе у рововима, али су на то натјерани. Нико од оних који су те страхоте преживјели ни не помишља да једног дана поново иде у рат, то пожељели не би ни најгорим непријатељима. Не желе немире, ратне заставе и повике који величају зло и мржњу. Желе само мир и неку бољу и свјетлију будућност за своју дјецу, кћери и синове са којима су поново подигли огњишта из пепела и живе једни поред других и једни са другима.
Жеља за животом мора надјачати све немире и неразумијевања, али не тако што ће се српске жртве негирати, а предмети о тим страхотама гурати по судским ладицама, већ тако што ће сви који су криви бити изведени пред лице правде.
Прича о ратним злочинима у БиХ предуго траје, а ране не престају да крваре. Крајње је вријеме да се стане у крај злочинцима који слободно шетају овом земљом, јер ће само тако жртве пронаћи мир, а њихове породице кренути напријед, ка неком љепшем и срећнијем јулу. +++
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
