Повратак

Већ 17 година је прошло од када је потписан Дејтонски споразум и од када се завршио рат, а још има на хиљаде и хиљаде оних који нису успјели да се врате у своје пријератне домове.

Да је у многим општинама повратак веома слаб, најбоље показује податак да на обнову чека још 145.000 порушених објеката.

Јесте да је до данас у БиХ обновљено 327.000 стамбених објеката, али гдје су остали? Шта је са осталим породицама које би сигурно жељеле да се врате? Шта је то што кочи њихов повратак? Или боље речено, ко?

Да ли је у питању недостатак новца, недостатак воље или нечег трећег? Шта ради власт у БиХ? Куда иду сва та милионска средства, која су искључиво намијењена за збрињавање повратника?

Да ли је уопште под контролом трошење новца за повратак и ко то контролише? Гдје су одговори на сва ова питања?

А о условима у којима живе повратници боље је и не говорити...

Узећу само за примјер српске повратнике у ФБиХ. Многи од њих немају ни струје, ни воде, ни путева, а колико су у ФБиХ у тешком положају показују и подаци да их је свега око четири одсто запослено у институцијама ФБиХ.

Најкритичније је ипак Сарајево, гдје је према попису из 1991. године живјело око 160.000 Срба, а данас их, према доступним подацима, у том граду живи тек 10.000.

Не може човјек а да се не запита да није можда груба статистичка грешка! Да не помисли да је неко у рачуници погријешио... Али није. Не, није... То је БиХ.

То је земља у којој је, нажалост, повратак стао на пола пута. А одговорни за то? Шта је са њима? Гдје су они?

Да ли знају како живе повратници, да ли имају посла, да ли имају струје и воде?

Вјероваћу да знају. Ипак, је ријеч о народу, њиховом народу. И даћемо им рок, даћемо им вријеме да ријеше овај проблем повратника. Али надаћемо се да им неће за то требати још 17 година... Јер што је много, много је!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.