Повратак на огњишта

Иако многи о повратку на вјековна огњишта причају на сва уста чињеница да на обнову кућа чека скоро 200.000 лица, од чега је 71.000 Срба, говори да се све углавном своди само на ријечи.

Уље на ватру, с времена на вријеме, долију и затегнути политички односи. Често искрсне неки проблем када је ријеч о обнови српских кућа на подручју ФБиХ.

Тендери се расписују и још брже падају јер се на њих, наводно, нико не пријављује, а и они који се пријаве не испуњавају услове.

И тако се већ скоро четврт вијека вртимо укруг.

Надајмо се да су то заиста стварни разлози што десетине хиљада прогнаних Срба још нема свој кров над главом. Јер није мали број ситуација у којима су власти ФБиХ остале нијеме на потребе оних који су се вратили на своја огњишта. И не само они, умногоме су спором процесу повратка Срба у федералне општине допринијели и српски представници у власти ФБиХ.

Најбољи примјер за маћехински однос према повратницима и онима који још нису успјели да се врате, јер немају гдје, јесу општине у Ливањском кантону, Босанско Грахово, Гламоч и Дрвар.

Ове општине и њихови мјештани одавно су већ “црна рупа” и статистичка грешка за власт у ФБиХ. На адресе повратника у овим општинама до сада је стигло прегршт обећања и ријечи које су уливале наду да је опстанак на пријератним огњиштима могућ.

Све је, међутим остало само на обећањима, јер су и даље многе куће и школе порушене, путеви уништени. Искра живота у овим мјестима полако се гаси.

Остаје нада да ће они који доносе одлуке прећи са ријечи на дјела и омогућити свима, без обзира на вјеру, нацију и народност да се врате на своја огњишта, да подигну куће из пепела и живе неки нормалнији и срећнији живот.

Прогнаним и расељеним по цијелом свијету остаје само да не губе наду да ће се једног дана ипак вратити тамо гдје их срце вуче. А нада је све што им је преостало.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.