Потонуће образовања
На поправни испит овог љета наставници у основним школама у Српској послали су 728 ученика који су негативне оцјене махом имали из математике, физике, српског и енглеског језика.
На 83.708 ученика, колико је по подацима Републичког завода за статистику похађало наставу у школској 2023/2024. може се рећи да број оних који су упућени на додатну провјери знања и није тако велики.
Међутим, оно што забрињава је знатно повећање броја ученика на поправним испитима овог љета у односу на прошлу годину када су најмање једну закључену јединицу имала 534 ученика.
Када се томе дода чињеница да су резултати овогодишње експерименталне мале матуре показали да свршени основци посједују низак ниво знања из српског језика, а на незадовољавајућем нивоу је и знање из математике, јасно је да је знање данашњих ђака оскудо и крхко, у шта су нас претходних година увјерила бројна тестирања основаца. Тако је на примјер ПИСА тестирање, које је у БиХ први и једини пут спроведено 2019. године, показало да је сваки други ученик у нашој земљи функционално неписмен, што је био шокантан податак за грађанство, али и за већину овдашњих стручњака у домаћем образовном систему, који по свему судећи доживљава потонуће.
Истини за вољу и није новина да је образовање у нашој земљи кренуло странпутицом. Много пута у посљедњој деценији се говорило и о томе колико се образовни систем, однос дјеце и родитеља према едукацији и наставницима промијенио у новије вријеме. На горе наравно, јер мало шта овдје иде на боље.
С тим да одговори на питања шта је и ко заказао нажалост изостају или остају недоречени. Да не спомињем сва (не)чињења оних који се питају и нешто знају да ситуација буде преокренута на боље.
За лоше оцјене углавном се окривљују ученици, јер наводно нису заинтересовани за учење, немају изграђене радне навике, одбијају сарадњу и слично. Што је донекле и разумљиво, с обзиром на то да огромна већина ђака не воли школу. Тако је било и прије 100 година, 50, 20 па и данас. За разлику од необавезног учења кроз игру, школа захтијева учење само по себи, што дјеци гади стицање знања. Прст кривице се неријетко упире у родитеље, јер нису у стању да мотивишу дјецу да уче, не сарађују са школом, презаштитничи су настројени и слично.
С друге стране јако се мало говори о самој одговорности учитеља и наставника, али и виших инстанци због посрнућа образовног система. Као да нису они ти који имају обавезу да уче дјецу, за шта уосталом и примају плату. Просвјетни радници су најодговорнији за ситуацију у којој се образовни систем налази, јер су они ти који треба да поставе стандарде у понашању ђака, родитеља, да креирају програме који ће мотивисати дјецу да уче, али и повећају стандарде за стицање знања.
Дјеца су будућност ове земље, а старији имају обавезу да дају све од себе да их науче како да изграде боље сутра када је већ наше уништено.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
