Потјерница

То је, мора се признати, био у неку руку и очекиван потез Суда БиХ с обзиром на све правне нелогичности које тај предмет прате од самог почетка.

Јер шта очекивати од Суда који је пресуду у том тешком, осјетљивом предмету ратног злочина донио на основу једностраног, површног вјештачења не дозвољавајући стручњацима да то ураде како треба, по правилима?

Шта очекивати када је Ђукићу суђено према погрешном закону, чиме су прекршена његова основна права? 

Шта рећи на то што Суд, кршећи закон који каже да су све стране у поступку равноправне, обавјештење о расписивању потјернице против Ђукића шаље неком удружењу грађана из Тузле, док Ђукић и његова одбрана о томе ништа не знају? 

Шта рећи када Суд не расписује потјернице за људима који су осумњичени за тероризам и представљају опасност за БиХ, а расписује за човјеком који је на лијечењу?

Шта рећи када Суд и Тужилаштво у том предмету од одбране крију све што се може сакрити, док одбрана не крије ништа?

Генерал Ђукић никада није тражио од Суда ништа друго него да буде утврђена истина о Тузланској капији и то уз уважавање нових доказа, којих и те како има послије реконструкције дешавања на Тузланској капији која је урађена у Никинцима, и да дозволе обнову поступка. И сам је рекао да ће, ако и тада буде утврђена његова кривица, ту кривицу прихватити.  

Чињеница да је Суд једноставно заћутао након што је добио документацију и налазе као доказе да је Ђукић на ВМА, не контактирајући више са Ђукићевом одбраном, довољно говори о цијелом овом случају. Још више говори то што је одједном "проговорио" наредбом о расписивању потјернице.

Зато се, заиста, тешко отети утиску да је и расписивање потјернице монтирано, програмирано и да иза свега, опет, стоји политика.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.