Посљедњи трзаји
Ако ових дана одете до неког обућара и оставите му да се до краја дана позабави вашим шупљим ђоном, добрано ћете се зачудити цијеном коју морате да платите да бисте имали суве чарапе.
То је једноставно тако јер занатлије овог типа скоро па да и немају конкуренцију. На нивоу града или општине их је тек по неколико и не би било чудно да на кафама сви заједно утврђују цјеновнике. Одличан пословни потез, рекли би они који не размишљају даље од подеране ципеле.
Истина је заправо пуно тужнија и залази у носталгичне воде у којима су стари занати пливали без проблема. Не баш тако давно било је посла, а муштерије су морале да заказују термине и чекају свој ред. Слика је сада пуно другачија.
Бољи друштвени статус грађана, ниже цијене основних животних потрепштина (самим тим и обуће), свеприсутни конзумеризам и бацање у смеће свега окраћалог и подераног, те моментална куповина нове робе, отјерали су занатлије у ћорсокак из кога више нема повратка.
Ковачима и обућарима данас се окрећу само они који су на то навикли, нека стара гарда и посљедња генерација која не жели да прихвати турбобрзину којом свијет иде напријед.
Са њом ће изумријети и стари занати, а будућим нараштајима ће у тестаменту оставити жал за неким другим, срећнијим и безбрижнијим временима. Остаће и алат који ће временом попримити рђу и стећи звање историјског примјерка који се користио некада давно. Прије те, за занатлије, песимистичне будућности која само што није, власти покушавају да јаловим трзајима оживе маторог коња на издисају.
Мала и средња предузећа у Српској за очување старих и умјетничких заната ове јесени могу да рачунају на субвенције до 5.000 КМ. У плану је и подршка од максимално 30.000 марака за организацију сајмова и конференција.
Да ли неко заиста може да замисли неког маторог занатлију нажуљаних прстију који је активно укључен у ову причу? Ако је циљ младеж, и ту је мрка капа. Небо је граница кад је избор у питању. Више никог не интересује занат, осим можда туристе који посјећују Српску и желе да виде како је то овдје некад било.
То је пуцањ у празно, јасно је свима, па и онима који тврде да ипак има наде. То је још 1981. године било јасно и недавно преминулом Бори Ђорђевићу који је у познатој пјесми са албума “Мртва природа”, више носталгично, и то на крају стихова, помињао колара, столара, клесара и ковача, након “пуно важнијих” пекара, љекара и апотекара.
Да је још жив и да поново пише исту пјесму, старе занатлије сигурно не би биле поменуте, а њихово мјесто би заузели менаџери и инфлуенсери
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
