Посљедњи позив
БиХ је од постанка на климавим ногама, а “заслуге” за то припадају свима онима који унутар њених граница и изван њих упорно негирају оно што је прије 25 година договорено у Дејтону, када је направљен оквир за њено постојање, унутар којег је и Република Српска. Да, и Република Српска.
Ова земља се годинама врти у свом несрећном, зачараном кругу. И најмањи помак ка бољем веома брзо буде гурнут у страну због политичких потеза и циљева који су у рангу лудила, незадовољства и хистерије јер појединци не могу ни дан-данас да прихвате да је Дејтон овјерио Републику Српску. Као да је једина земља, ентитет, како год, која је настала од постанка свијета па до сада и којој је потребно укинути тај статус.
Рат је био и прошао. Дејтон је дошао и остао. Умјесто да прихватимо то што имамо, што је довело до одлагања оружја и зауставило даља страдања, ми и даље “ратујемо”. Умјесто да свако, на свим тачкама ове земље, покушава да својим радом и залагањем погура БиХ, са њеним ентитетима, напријед и да буде боље и сигурније мјесто за живот, добар дио ради управо супротно. И то свјесно, намјерно и неопрезно.
Такав начин дјеловања не може донијети ништа добро, а у лошем се одавно већ гушимо. Али политичко Сарајево, предвођено бошњачким партијама, за то не мари. Ни најмање, јер у њима живи и данас, четврт вијека након рата и Дејтона, жал што нису сами унутар ових граница или што барем немају апсолутну контролу над осталим народима.
Дејтонски споразум није идеалан и већ је на силу мијењан, и сваки пут је то доводило до тензија и успоравало земљу јер су наметања долазила извана и од стране оних који су од нас стотинама или хиљадама километара удаљени или који тек понекад наврате туристички, те нам успут мало и забибере. Оних који редовно подвлаче да су мир и стабилност у БиХ и на западном Балкану кључни и да чине све да тако остане. Стварност је, када се све сагледа, сасвим другачија и одговара ономе “једно мисле, друго говоре, треће раде”.
О промјенама Дејтонског споразума треба да се договарају представници два ентитета и три народа јер, ма колико пута смо то до сада рекли, многи то још, изгледа, нису чули. Или то не желе, што је још гора порука народима у БиХ. Обични народ, који се бори са животним проблемима, жели прекид сталних политичких тензија, тешких и увредљивих ријечи, нереалних жеља и циљева. Има и међу њима фанатика, а вјетар у леђа им дају политичари који се стално грамбају за оно што су испустили деведесетих година. Напади на Републику Српску, и контранапади из Српске не воде никуда. Све то руши ову земљу, што никоме, познавајући односе и историју, не треба ни да падне на памет. Ни да помисли. Будимо добри домаћини и добро ће нам се и вратити.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
