Посљедња шанса

Ведрана Кулага Симић

Политика је одавно под своју шапу ставила све сфере живота у БиХ. Она је та која кроји здравство, образовање, економију, безбједност и тако даље, а у тој игри потреба и интереса домаћи играчи пречесто имају помоћ странаца са клупа.

 

Ма колико год држали предавања да је БиХ суверена и независна земља, то је далеко од онога што имамо на терену и у шта смо се најбоље увјерили оног дана када је, сада бивши, високи представник Валентин Инцко на своју руку наметнуо допуне Кривичног закона и увео земљу у хаос из којег ће се, како сада ситуација указује, тешко извући.

Тај потез је подгријао тензије које су годинама тешко држане под тепихом, унио немир и тамо гдје га можда до сада и није било те ставио тачку на све покушаје да, ипак, кренемо напријед, те да домаћи лидери преузму ствари у своје руке и да направимо озбиљне помаке ка пуноправном чланству у ЕУ, о чему постоји консензус у овој и оваквој земљи каква је БиХ.

До посљедњих шанси смо дошли у многим секторима, а само један од њих је тражење оних који су нестали још деведесетих година прошлог вијека. Оних који, када су посљедњи пут кренули са кућног прага, нису ни помишљали да га никада више неће прећи. Оних за којима њихови најмилији још трагају и моле се да их пронађу и достојно сахране прије него што и сами оду под земљу. Породице несталих из Републике Српске готово од самог почетка, од када је 2008. почео са радом Институт за нестала лица БиХ те угашене дотадашње комисије за тражење несталих на ентитетском нивоу, не престају да указују на селективност у том послу јер, како тврде, приоритет су бошњачке жртве, а српске у неком трећем плану.

И од тада, а посебно од рата, прошло је доста година и вријеме је почело да чини своје. Све је више доказа да је то заправо и био кључни циљ. Да прођу дани, мјесеци и године да би кости заувијек остале скривене у шумама, под гомилама смећа, у дубоким јамама те остале Н. Н. лица, без имена, крста или споменика. Рат је, као и сваки, немилосрдан и не дај боже да се икада игдје понови, али и ово што се и данас ради, годинама и годинама касније, када је ријеч о тражењу несталих и њиховој идентификацији није ништа друго него исто убијање и то најбоље знају породице које трагају за најмилијима. Колика је то туга, празнина, немоћ и очајање што им дјецу, очеве и друге чланове уже или шире породице поново убијају тако што они, који су задужени да што је брже могуће иде тражење и идентификација, заправо чине све да би га још успорили. Тешко је повјеровати да има таквих људи, ако их људима можемо и назвати. Институт за нестала лица од ове седмице има ново руководство, али ако то буде само замјена једног имена другим те ако српске жртве и даље буду на листи за игнорисање, пашће и посљедња шанса за повјерење и суживот.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана