Посао за најбоље
Тражење првог посла ноћна је мора сваког дипломца који није политички подобан или нема познатог тату, маму или, у најмању руку, тетка који ће га прогурати у окрутни пословни свијет и обезбиједити му колику-толику плату.
Будући да су такви увијек у мањини, оној већини која се бори да добије своју радну књижицу не помажу ни знање, високе оцјене, додатна усавршавања и разноразни сертификати јер из сваког огласа за посао вришти она позната флоскула “обавезно радно искуство”. Послодавцима, којима је профит једино на уму, не пада на памет да у окриљу своје компаније збрину и неког младог човјека који је тек напустио школу или факултет и закорачио у свијет пословних људи. Непојмљиво им је да неколико мјесеци “баце” на обуку тог уплашеног дипломца који само жели да ради оно за шта се школовао четири године, а неријетко и много дуже.
У том безнађу млади су приморани да шаљу биографије на сваки и-мејл на који налете и да с дипломом под мишком лутају од компаније до компаније. Исцрпљени због мора одбијеница и немогућности да чак и волонтирају, најчешће пристају да раде као конобари, трговци, цвјећари, сезонски берачи воћа или грађевинци. И баш та узалудна потрага за послом многима буде главни окидач да заувијек напусте своју земљу и срећу потраже у туђини.
Баш због тога, потез Универзитетског клиничког центра РС да обезбиједи посао најбољем студенту медицине у струци и тако спријечи бар једног будућег стручњака да напусти Српску за сваку је похвалу. Овај здравствени центар треба да буде примјер великим компанијама, јавним предузећима, али и држави како да мотивишу младе људе да остају у земљи и не одустају од квалитетног знања. Да се ђацима и студентима покаже и докаже да се вишегодишњи труд исплати, да петице у књижици и десетке у индексу нису само бројке на папиру, већ успјех за сваку похвалу који ће им донијети пристојно запослење.
Само на такав начин, помажући младима, може се стати у крај одливу мозгова који већ деценијама незаустављиво “бјеже” са ових простора. У борбу за опстанак радника, а поготово најбољих и највреднијих студената посебно треба да се укључе управо здравствене установе јер су доктори први у реду за одлазак. Кофере без размишљања пакују и електроинжењери, машински стручњаци, хемичари и физичари. Баш због тога запошљавање најбољих мора постати учестала пракса, а држава треба да предњачи у мотивацији младих и буде свијетао примјер компанијама у потрази за талентованим кадром који ће им једног дана донијети профит.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
