Породичне трагедије

Милијана Латиновић

Новински ступци протеклих година били су пуни наслова о породичним трагедијама на подручју Српске које, нажалост, узимају све више маха. Син убио мајку, муж заклао супругу, отац убио кћерку... само су неки од њих, који су потресли и згрозили јавност. Од руке најмилијих само у посљедње три године у РС су угашена 33 недужна живота, а према полицијским извјештајима, мужеви су најчешће убијали супруге. Забиљежено је и неколико случајева гдје су родитељи пресудили дјеци.

Породичне трагедије свакодневица су у цијелом свијету, а Српска, нажалост, нимало не заостаје у овим црним трендовима. Љубомора супружника и психички поремећаји најчешћи су узроци убистава у породици, а окидач за ове злочине често је и лоша економска ситуација, која потреса велики број грађана. Иако је и сама помисао на овакве злочине језива, најмонструознија су убиства у којима су главни актери родитељи који су подигли руку на своје дијете. Каква је мука која натјера оца да окрвави руке и узме живот своме сину, или сина који ножем заскочи оца на спавању, тешко је и замислити, а камоли разумјети. Да ствар буде гора, ријеткост нису ни убиства новорођенчади која почине мајке и прије него што их први пут узму у наручје и привију на груди. То је посебно поразно имајући у виду чињеницу да је најважнија улога сваке жене она мајчинска и да је стварање новог живота смисао човјековог постојања.

Иако свака ова трагедија изнова тјера страх у кости и преврће желудац, актере ових трагедија не треба да осуђујемо јер у већини случајева свако од њих, нажалост, има неки психички проблем. Стрес као најчешћа дијагноза савременог доба, немаштина и трауме из рата учинили су свакога од нас нервозним и скратили нам фитиљ. Планемо и када нас неко попријеко погледа, а камоли ако нам успут каже нешто што нам се не свиђа. Неки су довољно јаки да издрже и изборе се са проблемима, док други поклекну на првој препреци и због помраченог ума почине најгнусније злочине.

Не желећи да се суоче са властитим страховима и проблемима, појединци падају у амбис умјесто да затраже стручну помоћ.

Како би црне хронике било све мање, друштво и заједница требало би да покрену причу о обавезном одласку психологу и психијатру, а не да то буде вјечити табу на овим просторима. Грађани би требало да знају да одлазак код психијатра не боли и није срамота, а често је разговор једино избављење из канџи помраченог ума. 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана