Политичари с књигом

Скеча у којем Неле Карајлић као професор Нермин Падеж са Института за језик, књижевност, малу привреду и телекомуникацију из Чајнича реченицу “Ја читам” изговара на свим набројаним језицима и при томе наглашава како звучи “потпуно другачије” на сваком од њих. У истом скечу се показује са каквим “проблемима” се сусрећу обични грађани када од трговаца на српском или хрватском траже чај или јаје и како их он не разумије док му чај или јаје не затраже на босанском или херцеговачком или док пословођа продавнице не консултује рјечник.

То је тада изгледало комично и невјероватно, али врло брзо је постало стварност праћена трагедијом која је задесила цијели овај простор. Трагедија, чији пуни назив стаје у злокобну ријеч од три слова која почиње са “р”, окончана је прије више од двије и по деценије, али трагикомедија са језицима још увијек траје. При томе се не ради о проблему у вези са називом језика бошњачког народа чији званичници инсистирају на “босанском”, док српски политичари подржани лингвистичким правилима то оспоравају.

Ради се о трагичној комедији или комичној трагедији на званичном сајту ОХР-а на којем су се вијести и саопштења годинама уназад ажурирала само на језику бошњачког народа или како га они крсте - босанском. Иако нико разуман не жели да вјерује да је то рађено намјерно, а ако и јесте да није са лошом намјером, то је далеко од смијеха који су изазивали надреалисти. Без обзира на то што је припадницима било којег конститутивног народа апсолутно свеједно на којем језику ће читати вијести на сајту ОХР-а, јер сва три савршено добро разумију, питања језика и писма су питања идентитета у вези којих се овдје замећу озбиљне кавге, па и много горе ствари. И зато та питања захтијевају посебан сензибилитет, посебно од стране оних чији је посао да “допринесу изградњи мира”.

Другим ријечима, чињеницу да живимо на јединственом поднебљу на којем се без икаквих проблема чита текст написан на два различита писма - латиници и ћирилици - значи да то богатство различитости треба гајити. А то се не ради тако што се вијести ажурирају само на једном језику, већ тако што се, као некада у школи, једну седмицу пише латиницом, другу ћирилицом. Нажалост, проблем је што о таквим стварима одлучују они који ни реченицу са почетка текста не знају да напишу правилно, јер нису сигурни да ли на крају иде тачка или неки други знак интерпункције. А сама радња те реченице за њих представља мисаону именицу, јер су ријетки политичари које можете да замислите с књигом у рукама, зар не?!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.