Политичари и хулигани

Бојим се, наиме, да и тај обрачун не заврши као и борба против корупције, то јест као много буке ни око чега. Биће, претпостављам, неких апшења, хулигани ће се притајити неко време, а онда ће све наставити по старом. Из медицине знамо да треба лечити узроке, а не последице. Џаба, дакле, кречиш ако се помоћу антипиретика курталишеш високе температуре, ако ниси пронашао жариште запаљења и ту га сасекао у корену.

Па добро, где је онда жариште нашег запаљења? Шта каже доктор Спок? У држави која би да се обрачуна са хулиганима, то јест у њеној политици, ето где. Да ли ја то инсинуирам да су наши државници хулигани? Не, далеко било, мада се, право говорећи, и међу њима пронађе понеки. Наша политика је, даме и господо, суштински и традиционално насилничка. Претпостављам да за ту тврдњу не треба наводити доказе, али хајде да наведем неке. Не знам да ли сте приметили да у Србији непрестано бесни грађански рат ниског интензитета који се еуфемистички назива "српске поделе". Сукоби свих наших зараћених странака (укључујући и јебене) готово да се не разликују од сукоба навијачких група, а та разлика се своди углавном на то да сукобљени политичари у међусобним обрачунима не користе пајсере, ножеве и пиштоље. У прошлости је и тога бивало. Обновите градиво из историје, па ће вам бити јасно о чему причам.

Зашто је то тако? Из простог разлога, цењени публикуме, што наше политике настају унутар културе која глорификује насиље, која је опседнута ратовима, победама, па чак - у недостатку победа - и поразима. Па, чекај, рећи ће неки намћор, зар тако није свугде на овом свету? Јесте, факат. Сви су ратовали, сви су побеђивали, сви бивали поражени. Ама су у периодима мира акценат померали на мирнодопске теме и дизали руке од ратне пропаганде. Са нама то није случај. Понекад имам утисак да је многим овдашњим дилберима просто криво што Србија није стално у рату. Не могу мирно да седе, непрестано гурају прсте у старе ране, непрестано хушкају на крвопролиће, непрестано призивају хрватског бога Марса.

То, међутим, не значи да су поменути дилбери неке велике борџије. Ма јок, море. Такви беже од првих борбених линија као ђаволи од крста. Могао бих сатима распредати о тим прикљученијима, али карактери ми понестају, па ћу рећи само толико да би држава, ако је рада да се обрачуна са хулиганима, најпре требало да се избори са хулиганством унутар саме себе. То јест - да спречи државни лоповлук, државни простаклук и државно насилништво. Остало ће доћи само од себе. По природи ствари, такорећи. (Данас.рс)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.