Погрешан смјер
Пребрзо након стравичног убиства основаца и њиховог чувара у београдској школи, услиједио је нови шок. Пуцњи су одјекнули Младеновцем. Пале нове жртве. Потекле нове сузе. Настао нови мук, уз исту невјерицу и питање - шта нам се дешава? Шта је то пукло у људима, у нашој дјеци, у младима, у свима?
Двије трагедије у црно су, преко ноћи, завиле цијелу Србију, а занијемили су сви нормални људи и далеко изван њених граница и због стравичних слика које су до њих дошле, али и бојазни да би тако нешто могло да се деси и код њих. Јер страх је ушао у кости. Времена су чудна.
Отворено је питање гдје смо, као друштво, погрешно скренули те да ли смо и способни да се освијестимо, пронађемо и вратимо на прави пут. Откако је тринаестогодишњак у Београду извршио масакр, са списком мета и детаљним планом који је осмислио како ће то извести, појавило се на стотине мишљења и још више којекаквих теорија и паметњаковића који су увјерени да су управо они у праву када наводе разлоге због чега се десило то што се десило.
Помиње се утицај ријалитија, страних и домаћих филмова, садржаји који су данас на интернету мање-више доступни свима, којекакви идоли с друге стране закона, али морамо се запитати, све и да је тачно да је то претходно наведено имало кључни утицај, шта још није штимало? Шта није било како треба да буде у једној здравој, нормалној породици? Породици у којој се зна ред и у којој дјеца слушају родитеље, а очеви и мајке до коске познају своје насљеднике?
Времена су се промијенила, промијенили смо се и ми, као људи, а дјеци је дато превише, превише права, без да осјете прави дух дјетињства. Толико да, генерално говорећи, постају као генерације бахати и безобразни, бијесни на себе и све око себе ако није све по њиховом. Криви су им и родитељи, бабе и дједови, учитељи, наставници па и другари из школских клупа ако не мисле као и они. Ако их не дижу у небеса, већ покушавају да их спусте на земљу јер размишљају погрешно и хватају се правца који не води на добар пут.
С друге стране, све више родитеља, у ово пребрзо вријеме, не жели ни да чује да је њихово дијете ударило некога првог, да је правило проблеме на часу и у кругу школе, већ брже-боље долази код разредника да му пријети и, како се каже, учи га памети. Исто тако, требамо се запитати ко нам учи дјецу. Колико их зна да ради с њима онако како би требало? Колико њих је стручно да препозна у њима и таленат и гњев, а колико их је посао добило по политичкој линији и не зна најбоље да ради ништа од претходно наведеног?
Убиства која су потресла Србију, све око ње и још даље су најгори шамар који смо могли да добијемо као друштво. Најтежа опомена која нас је стигла због грешака које смо сами начинили и наша дужност, свих нас, јесте да мијењамо ствари из коријена. Џабе и полицајци испред школа ако се не вратимо себи.
То дугујемо својим прецима, потомцима и породицама жртава.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
