Подстанарске муке
Велика потражња за изнајмљеним становима, мала понуда на тржишту некретнина, глобална криза и свеопшта ситуација у вези са таласом поскупљења робе и услуга, разлози су којима станодавци у Српској правдају срамотно високе цијене кирије.
За пристојно намјештен једнособан стан у Бањалуци потребно је издвојити око 500 марака што је за студента па и запосленог самца са просјечним примањима огромна цифра кад се узме у обзир да та индивидуа мора нешто јести, платити рачуне, купити ципеле и слично.
Једнако папрене цијене су и на југу Српске. Најам у центру Требиња ове године за 30 одсто је скупљи него лани, док је у Бијељини повећање 20 процената. Иако такве станарине за све већи број људи постају неподношљив издатак, о томе готово да нико не бере бригу. Па чак ни они грађани који немају сопствени кров над главом и принуђени су за најам стана.
Површним сагледавањем ситуације може се закључити да станодавци немају упориште за тако високе цијене најма јер нема реалног раста трошкова који би пратили то повећање.
Истина да су трошкови комуналија у међувремену порасли, али они у 99 одсто случајева иду на терет подстанара а не власника стана.
Онима који изнајмљују некретнине главни мотив је тренд поскупљења у свим областима. Тренд који изгледа нема намјеру да посустане и који сви они који продају или нуде неке услуге без премца желе да прате.
Цијене робе и даље расту брзином свјетлости, а појефтињење је најприжељкиванија ријеч коју грађани желе да чују. Ниже цијене прижељкују у маркетима, пекарама, бензинским пумпама, код фризера, зубара, козметичара па и у кафани.
Међутим, од те жеље за сада по свему судећи нема ништа.
И можда баш тако и треба да буде јер колективно смо сви спремни да за сопствену добробит урадимо једно велико ништа. Поскупљење је горућа тема још само у медијима. Истина, све рјеђе јер да је нешто поскупило одавно и није вијест. Међу грађанима се ријетко може чути да говоре о скупоћи, а и када то чине раде то више успутно, не придајући претјерани значај теми.
Својевремено је у Њемачкој на десетине хиљада људи изашло на улице у знак протеста због превеликих кирија. Код нас се такав протест, таква изреволтираност људи не може очекивати ни у најлуђим сновима.
За све промјене у друштву, по устаљеном шаблону одмахујемо руком. Као да нас се ништа не тиче. Не брине нас ни то што живимо све лошије, ни што нас је из дана у дан све мање, ни што политичари свако мало потежу за вербалним ратним сјекирама како би националним питањима замазали очи гладном народу.
А можда и немамо разлога за побуну, можда нам је заиста и добро, само што неколицина песимистичних умова одбија да то прихвати.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
