Планинска ријека
Јачањем институција Србије и Републике Српске прекинута је вишегодишња пракса отимања српског културно-историјског насљеђа, својатања личности и, чак, читавих епоха од стране народа насталих тек у посљедњој деценији 20. вијека, али у посљедње вријеме обнавља се прича о “великосрпској идеји” и некаквим претензијама Србије да окупира регион.
И док разни политичари, надриисторичари и квазиинтелектуалци сикћу о тој “великосрпској агресији потпомогнутој од странце Српске православне цркве”, истовремено, само у посљедњих неколико дана оскрнављена је православна црква у Македонији, у Црној Гори посланик Бошњачке странке дјела Меше Селимовића представља као тековину бошњачке културе, у БиХ се уз свесрдну подршку странаца обнавља идеја отимања надлежности Републике Српске и смјењивања српских представника, а као шлаг на торту дошла је објава у којој се Пећка патријаршија представља као благо “албанске православне цркве”. Све ово наставак је континуиране тихе акције у којој се агресор представља као жртва, а која траје већ више од двије деценије.
У свим овим поступцима отимачине и понижавања Срба као оправдање се наводи да “нико нема ништа против Срба, СПЦ, али има против великосрпске идеологије”. Самим тим они себи дају за право да проглашавају добре и лоше, подобне и неподобне Србе. По тој матрици добри су само они Срби који ће се придружити њиховим мазохистичким галамама, који ће се јавно постидјети своје историје и одрећи сопственог идентитета.
Тако је новоизабрани градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић био добар политичком Сарајеву док је био само опозиционар, али сада кад је као изабрани представник категорично одбио да прихвати њихову причу, постао је “исти као и сви остали Срби, одојен на геноцидној идеологији”. Није ово ствар подршке политици Станивуковића, суштина је да ће он од стране Сарајева доживјети што су и сви српски политичари. Биће означен као “четник” и “фашиста”. Све те квалификације доживљава свакодневно Милорад Додик, доживљавали су Иванић, Шпирић, Шаровић... Сви Срби изабрани од народа. Дакле, без обзира на политичко дјеловање, као испит политичке зрелости Сарајеву се подразумијева да признате геноцид, да се одрекнете Србије и да им се придружите у галами против Срба.
Али како је Алекса Шантић рекао: “Ми знамо судбу и све што нас чека, но страх нам неће заледити груди”. Судба српског народа је да проживљава голготу, трпи ударце и камење. Ово је само још једно искушење кроз које треба да прође, ако будемо јединствени и заједно. Пећаршија ће и даље пркосити нападима и времену, светиње ће бити обновљене, а културу и идентитет нам нико неће отети. Јер “снага је наша планинска ријека, њу неће нигда уставити нико”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
