Парање џемпера
Данашња Европска унија је тек пуки фантом некада планиране заједнице, њена блиједа сјенка. Издала је све што је изворно планирала да буде и намјеравала да постигне - федералну политичку унију унутар себе и конфедерални кооперативни мировни поредак с Русијом. Умјесто тога ова заједница је данас у необјављеном рату са Русијом. Принцип немијешања у послове других, као темељна одредница коју су Европљани на основу властитог искуства уградили у међународно право за све, бачен је под тепих.
Кључна грешка - ЕУ је дозволила да САД одреде њене стратешке интересе, али и наметну одређене вриједности, које никада нису биле европске. На тај начин ова заједница је и де факто изгубила своју независност и препознатљивост. Прво интелектуалну и културну, затим политичку, геостратешку и економску. Све ово је довело до тога да идеја о ЕУ дјелује попут утопизма.
Политички разједињена и институционално крхка она је била ухваћена прво у вртлог банкарске кризе 2008. године. Након тога је патила од политике штедње, подјеле Европе на југ и сјевер, љевичарског популизма на југу и десничарског на сјеверу, избјегличке кризе и “брегзита”. А онда је дошао и рат у Украјини, који је до краја уништио идеју политичке Европе, која се расплиће као плетени џемпер, као да неко манично вуче конац.
Све то је пратило, прво иза завјесе, онда и све отвореније, покушаји смањења суверенитета земаља чланица. Онима који би се побунили демократски је пријећено санкцијама. Једном дијелу земаља чланица била је то кап која је прелила чашу. Наравно и економска и финансијска криза само су додатно долиле уље на ватру. Уводити санкције Русији, на увоз њихових јефтиних енергената, а онда их куповати далеко скупље, преко посредника Индије, показало је све лицјемјерство бриселских демократа, али и у пракси једну сулуду политику, која се одвија преко леђа обичних људи.
Када се подвуче црта, јасно је да је све ово збирно гледајући довело до “побуне”. Све више је грађана унутар појединих земаља чланица ЕУ, који свој глас дају конзервативним или, како их мејнстрим западни медији називају, десничарским партијама. Њихов успон је евидентан у Француској, али и Грчкој, док су у Шпанији, Италији, Мађарској и Словачкој добиле највећу подршку грађана. Сличан сценарио се може очекивати и када је у питању Пољска. Оно што је карактеристично за готово све ове земље јесте одмицање од политике Брисела и враћања суверенитета земљи те породичним вриједностима. Један дио ових држава, додуше мањи, залаже се и за обуставу слања наоружања Украјини.
Да ли је ово буђење старе Европе или тек пролазан тренд, односно глас људи, који из очају траже алтернативу?
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
