Паметнији попушта
Процес формирања власти на нивоу БиХ или конкретније процес састављања Савјета министара никада није ишао лако. Само политички ентузијасти и хроничари сјећају се првог послијератног сазива, када су у фотељама двојице копредсједавајућих сједили Боро Босић и Харис Силајџић, а ријетки памте да је Бору Босића у сљедећем сазиву замијенио функционер одавно угашеног и из судског регистра избрисаног Српског народног савеза Светозар Михајловић, док је Силајџић и тај мандат провео у истој улози.
Први предсједавајући Савјета министара изабран је тек половином 2000. године и у ту фотељу је засјео, пазите сад, Спасоје Тушевљак. У наредне двије и по године на тој функцији су се изротирали Мартин Рагуж, па Божидар Матић, Златко Лагумџија, па поново Србин Драган Микеревић, коме је то искуство помогло да касније постане и предсједник Владе Републике Српске.
Тек у децембру 2002. године Савјет министара је у лику Аднана Терзића добио предсједавајућег са четворогодишњим мандатом. Послије њега на ту функцију је дошао Никола Шпирић, па потом Вјекослав Беванда и на крају актуелни предсједавајући Денис Звиздић.
Никоме од њих, осим можда Божидару Матићу, који није имао подршку најјаче хрватске странке, не може се оспорити национални легитимитет, јер су на функцију долазили, кроз овај или онај политички блок, али са већинском подршком свог националног корпуса. Исто је и са члановима Савјета министара којим је Матић руководио, јер у њему нису учествовали представници странака које су на изборима добиле највећу подршку хрватских и бошњачких бирача.
Таква ситуација поновила се 2014. године, али не са предсједавајућим, јер је Звиздић дошао из странке која је добила највише бошњачких гласова, већ са српским министрима који су засјели у фотеље, иако им бирачи у РС нису дали највећу подршку.
Послије прошлогодишњих избора ситуација је кристално јасна и нема спорења у вези са тим ко треба да сједи у Савјету министара, али ипак никада није било веће спорење у вези са његовим формирањем. При томе су највећа кочница они који се заклињу у БиХ, а који на сваком састанку и разговорима о формирању власти измисле нови разлог да се тај процес заустави.
И због тога не постоји никаква гаранција да би било другачије када би Срби усвојили годишњи национални програм за МАП или одустали од трећег министарства, што из СДА наводе као кључне услове.
Елем, до сада су Срби увијек попуштали и испада да је то било паметно, јер никада није било мање БиХ, него сада.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
