Падови на истим грешкама

Врховни суд Републике Српске недавно је по други пут укинуо пресуду којом су бивши припадници Специјалне јединице полиције МУП-а РС и њихов сарадник осуђени на 40 година робије због пљачке око 616.000 КМ на аутопуту Бањалука - Градишка. Предмет је враћен поново првостепеном Окружном суду у Бањалуци на ново суђење. Овај пут одлучено је да случај води ново вијеће.

Судије Врховног суда утврдиле су да првостепени суд у поновљеном поступку није довољно добро испоштовао њихова упутства и исправило раније начињене грешке. Главни разлог за укидање пресуде је то што првостепено вијеће није образложило приговоре одбране у вези са њиховим наводима да су биолошки трагови прибављени, изузети и транспортовани незаконито. Тиме је ДНК вјештачење тих трагова,  што би рекли адвокати,  “плод труле воћке” и нема никакву доказну снагу. Поменути пропусти и недостаци били су “кривци” за битне повреде кривичног поступака због којих је одлука Окружног суда пала први пут у воду. Укидање пресуде по други пут са скоро истим разлозима тјера нас да се запитамо да ли се овдје неко “игра глувих телефона” или нам је правосуђе на климавим стакленим ногама. Одбрана оптужених још током поступка указивала је да су у истрази и прикупљању доказа чињени бројни пропусти. Говорили су да су “плаве коверте” у којима су  слани трагови на вјештачење у Београд, подеране и нису заштићене. На то је на неки начин указао и Врховни суд РС када је први пут “оборио” пресуду. То првостепени суд није довољно узео у обзир, а ако јесте пропустио је да “дебело” образложи своју одлуку. Тешко да дугогодишње судије, врхунски стручњаци који су осудили пљачкаше нису схватили шта им одбрана и Врховни суд говори, али су очигледно имали другачији став, који нажалост нису довољно добро потковали.

Чак и да прихватимо хипотезу да и поред спорних трагова има довољно доказа за пресуду, остаје неријешено питање: Зашто првостепени суд детаљно није појаснио свој став у вези са примједбама одбране. Судије су имале могућност да кажу да спорни докази нису били од утицаја јер има довољно других доказа за кривицу и да то поткријепе аргументима, ако их имају. Могли су и требало је да појасне зашто вјерују да је изузимање трагова ипак законито, ако су прихватили такве доказе. Погријешити једном, може свако, али два пута пасти на скоро истим стварима већ буди сумњу. Када се сагледа шира слика овог случаја, јавља се ново питање, како је могуће да имамо траљаву и незакониту истрагу. Зашто за то нико не одговара, зашто се подижу и потврђују оптужнице на незаконитом доказима. За пропусте, били они из немара, незнања или намјере, неко треба да одговара јер уколико се настави пракса “гледања кроз прсте” на траљаве истраге, свако мало имаћемо неку судску сагу у којој ће се окорјели криминалци “вадити” на грешке у истрази, а можда због њих завршити и на слободи и тако бити награђени за недјела која учине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.