Освајачки алибији
Прво и основно правило када желите да сазнате истину шта се крије иза одређених геополитичких игара јесте да се анализира коме исте највише иду прилог. Како у политичком, тако и финансијском смислу. Наравно, треба се увијек бавити и узроцима, а не посљедицама.
Западни медији посљедњих неколико мјесеци својски се труде, а без аргумената који би могли пити воде, да Русију окриве за украјинску кризу, те је представе као највећу свјетску пријетњу по мир. Међутим, када се све коцкице посложе, може се видјети да Русији никако не одговара ова тренутна ситуација, а поготово не неки ратни сценарио.
Ова неизвјесна ситуација највише одговара САД, које су и гурнуле наивну Украјину у овај авантуристички сукоб и безбједносни изазов. Вашингтон је то урадио како би се направио алиби за неко ново помјерање граница НАТО према истоку.
Москва се оптужује за агресивне потезе, иако је њена војска стационирана унутар граница земље. Ако изузмемо руске авантуре у Авганистану и Сирији, Кремљ никада своје војнике није слао ван граница. Није вођена освајачка политика. Крим и Донбас стављени су под руску заштиту тек када је НАТО први пут саопштио да би Украјина могла постати нова чланица ове војне организације.
С друге стране, америчка спољна политика, а коју су највише на својој кожи осјетили Вијетнамци, Балканци, Ирачани, Сиријци, Авганистанци и многи други “мали народи”, увијек је била вјешто медијски упаковану у наводно ширење демократије и заштиту националних интереса.
Други разлог зашто је украјинска криза направљена и константно подгријавана од стране америчких и бриселских бирократа, а поготово након доласка на власт Бајденових јастребова уско повезаних са војно-безбједносним сектором, јесте прекидање било каквих спона између Европе и Русије, а поготово у економском смислу. Могло се то одмах наслутити након што је на лед стављен стратешки руски пројекат - гасовод “Сјеверни ток 2”, а који је требао омогућити снабдијевање Европе неопходним гасом.
Ширењем русофобије, САД у ствари желе поново под своју политичку и економску контролу ставити европске земље и колонизирати их. Та силом наметнута симбоза би им, како су планирали, требала омогућити лакши обрачун прво са Русијом, а онда и са Кином.
И на крају трећи разлог. Историја нам је показала да када год се Америка нашла у финансијској и економској кризи, у свијету је преко ноћи отварано неко ново глобално и потенцијално ратно жариште. Ратови су увијек били најбољи бизнис.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
