Оружје за масовно уништење

Несумњиво је да ширење оружја за масовно уништавање представља пријетњу међународном миру и безбједности, како је то наведено у одлуци Савјета министара, али зар много већа пријетња БиХ нису, рецимо, исламистички ратници, припадници Исламске државе који се све масовније враћају у БиХ?  

Зар нису већи проблеми преблага казнена политика, закон који омогућава Тужилаштву БиХ да с терористима склопи споразум о признању кривице након повратака из Сирије, гдје су, могуће, чинили ратне злочине, након чега проведу једну годину у затвору и нађу се на слободи? Или то што терористима закон омогућава да откупе и ту једну годину затвора и да, одмах по повратку с ратишта и из терористичких организација, буду слободни?

Или можда то што суд чак и кад их правоснажно осуди на коју годину затвора, не доносе и одлуку о притвору него их држи на слободи док не побјегну? И док, а биће и тога, на тој слободи не почине какав терористички напад.

Стварну и велику пријетњу одстојања 22 параџемата, а у ствари њих више од 60, уз велики број џихадиста повратника сматрати споредном ствари и иначе, а поготово у односу на неку стратегију за спречавање ширења фиктивног оружја за масовно уништавање, заиста је лицемјерно.

Тероризам је само један од горућих приоритета које је, свакако, потребно рјешавати прије те стратегије и хитног формирања велике радне групе за ту сврху.

БиХ је огрезла у криминалу и корупцији, ревизорски извјештаји говоре о масовним незаконитостима и трошењу огромне количине новца само за неприродно велик број администрације, комисија и институција на заједничком нивоу власти. Посебна прича је угроженост социјалних категорија.

Да у бх. власти има разума, као што нема, одговорни би знали који горући проблеми заиста представљају безбједносну опасност по БиХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.