Опстанак на пучини

Мјесецима крстаре свјетским морима и океанима, обилазећи најатрактивније дестинације. Упознају људе из свих крајева свијета, стекну пријатеље за цијели живот и савладају и по неколико страних језика.

Прегршт најљепших успомена које донесу на копно сигурно се не може мјерити са било чиме, а ту је и зарада од које се обичним смртницима заврти у глави. На прву, звучи идеално. Можда би заиста и било да, као и у сваком другом послу на копну, мору или у ваздуху, не вребају невоље.

Вијест да се међу 12 чланова посаде теретног брода “Гларус”, који су протеклог викенда отели наоружани нигеријски пирати, налази и један држављанин БиХ одјекнула је друштвеним мрежама.

Сама помисао на наоружане, маскиране гусаре, који баш као у филму упадају на брод и отимају чланове посаде, вежу их, муче и за њих траже откуп у вриједности неколико десетина милиона долара, леди крв у жилама.

Вјероватно свако ко се отисне на такво путовање у подсвијести “носи” ту опасност, али увијек преовлада мисао да се тако нешто њему или њима не може догодити. Али, море је варљиво.

Иако поморци кажу да су напади гусара свакодневица, и сама помисао на то тјера страх у кости. Тешко је и замислити кроз какву агонију пролазе они који падну у шаке пиратима, а камоли породице које ни неколико дана након отмице немају информацију о њима.

Не можемо да се не запитамо у тим ситуацијама зар је баш дотле дошло да морамо главу носити у торби да бисмо преживјели и породици обезбиједили какву-такву будућност. Није да радници у нашој земљи не доживљавају несреће на радним мјестима, у то су нас, нажалост, увјериле тужне сцене са градилишта у РС које су протеклих дана исписале редове црне хронике.

Оно што додатно отежава муку отетим поморцима и њиховим породицама је признање из њихових матичних земаља да су им руке прилично везане у оваквим и сличним ситуацијама те да су препуштени доброј вољи отмичара и преговарачким способностима компанија за које раде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.