Опсесија
Политичком Сарајеву смета апсолутно све што уради српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик. Када оде у Београд, Додик по оцјени бошњачких политичких првака, рачунајући и Жељка Комшића, прави велику Србију на рачун БиХ, а кад оде у Загреб, онда ради против БиХ за рачун Хрватске.
Када оде у Русију, политичка Башчаршија га оптужи да иде по упутства за ширење малигног руског утицаја на Балкану, а када поздрави побједу опозиције у Црној Гори, онда га прозивају да дува у једра измишљеног православног клерикализма.
Када каже да ће унијети српску заставу у Предсједништво БиХ, онда је националиста, а кад каже да не навија за фудбалску репрезентацију БиХ, онда не ваља ни када НБА кошаркашу Јусуфу Нуркићу људски и спортски пожели брз опоравак.
Када одбаци меморандум о сарадњи између Министарства безбједности БиХ и Министарства унутрашње безбједности САД, онда се противи најјачој свјетској сили, а када позове Србе у Америци да гласају за Доналда Трампа, онда подилази предсједнику најјаче свјетске силе.
Када затражи (без дубље анализе тог потеза) да Амбасада БиХ у Израелу буде пресељена из Тел Авива у Јерусалим, онда га Џаферовић и Комшић оптуже да крши Резолуцију 478 Савјета безбједности УН, а кад гласа против приједлога поменутог двојца да БиХ призна самопроглашену независност јужне српске покрајине Косова и Метохије, онда не крши Резолуцију 1244 Савјета безбједности.
Када тражи минут ћутања због смрти првог српског члана Предсједништва БиХ Момчила Крајишника, онда вријеђа жртве и велича ратне злочинце, а кад поднесе пријаву против генерала Армије БиХ Атифа Дудаковића због ратних злочина над Србима и поткријепи је снимком на којем Дудаковић наређује паљење и убијање, онда је против мира и суживота.
Кад уложи вето на одлуку о градњи Пељешког моста, онда је хрватски лобиста, а кад оде у Хрватску и упита предсједника и премијера те земље да ли ће одустати од изградње одлагалишта опасног отпада на Трговској гори зато што се томе противи БиХ, онда је преблаг и требало је да пријети и вуче за уши и Зорана Милановића и Андреја Пленковића док не одустану од изградње.
Елем, у недоглед би се могли набрајати примјери нетрпељивости бошњачких политичких функционера, рачунајући и Комшића, према Милораду Додику, али оно што чуди је што за већину ствари због којих трпи потпуно несувисле критике из Сарајева, добија критике и од опозиционара у Српској. А од избора до избора се показује шта бирачи о томе мисле, али и да у опозицији не контају - ништа.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
