Опреза никад доста
Република Српска поново, након седам мјесеци, организује “ковид” болнице, страхујући да би у мјесецима који долазе број заражених вирусом корона могао бити нагло повећан. Иако смо се сви надали да ће лудило које нас је снашло у марту и априлу нестати када дође љето, са још већом неизвјесношћу закорачили смо у јесен, а пред нама је дефинитивно и неизвјесна зима, јер корона не јењава.
Осим тога, очекује се судар короне и сезонског грипа и нико не зна какве битке су испред нас.
Већ неколико дана имамо троцифрене бројеве новозаражених на дневном нивоу и то није добро. Није вријеме за панику, застрашивање нити кукање, али јесте вријеме да почнемо да се понашамо одговорно и опрезно, према себи и према људима који нас окружују.
За епидемиолошку слику која посљедњих дана није добра криви су појединци, због чијег се неодговорног понашања корона вратила и у оне општине у којима је данима није било.
Свима нам је јасно да живот није и не смије стати, али када је ситуација већ таква каква јесте и када морамо да живимо са вирусом, зашто је тешко придржавати се мјера. Маска, растојање и прање руку су најмање што свако од нас може. Проблем је само што из дана у дан има превише оних који могу, али неће из неких само њима знаних разлога. Због таквих испаштају и они који воде рачуна о свему и поштују све мјере.
Срамота је да ђаци у школама сједе с маскама на лицу, а да се бахати појединци друже и окупљају како хоће. Мјере су једнаке за све и сви су дужни да их поштују, без изузетака. Ако се овако настави, не само да ћемо у нову годину ући са маскама на лицу, него их нећемо скинути ни идућег љета. Зашто нам све то треба? Зар не може свако од нас сам себи да објасни шта и како може, а шта не може?
Не треба затварати угоститељске објекте због неколицине неодговорних, јер и у тим локалима раде они који почесто примају само минималац и тим истим минималцем прехрањују још неколико чланова породице.
Али зар стварно мора бити 300 људи у локалу? Зар не може никако да се омогући рад свима уз поштовање прописаних мјера.
Још једно затварање предузећа гурнуће нас у амбис из којег никада нећемо изаћи. Ни много развијеније земље не могу да саставе крај с крајем у вријеме пандемије, а камоли да то успије нама.
Зато морамо учинити онолико колико можемо да до свега тога не би дошло. Здравље нема цијену и мора бити стављено на прво мјесто, а све остало може и мора да сачека неке боље дане.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
