Опасне играчке

Управо радозналост малишана комбинована са лако доступним пушкама, пиштољима и бомбама често завршава кобно, а власнике оружја и њихове породице завија у црно. То потврђују двије трагедије које су се десиле у посљедња три мјесеца на подручју Републике Српске.

Посљедња која се десила у уторак у рогатичком селу Бегзадићи однијела је живот дванаестогодишњака који је настрадао док се са двије године млађим братом играо дједовом пушком.

Два малишана, несвјесна да оружје убија, пронашла су стару танџару скривену у кући и започела игру. Недуго након тога маленим селом одјекнуо је хитац који је донио бол и тугу, а породицу осудио на вјечну патњу и питања како, зашто, да ли се могло избјећи.

Само нешто више од три мјесеца раније слична трагедија “оковала” је Дервенту, када је у експлозији непознате направе погинуо десетогодишњи Денис К. Несрећа се десила половином маја, када се малишан попео на таван куће, гдје се играо. Претпоставља се да је нашао бомбу или мину на тавану те је случајно активирао. Од силине детонације горњи дио куће је потпуно уништен, а живот малишана угашен у трену.

Послије оваквих трагедија често се постављају питања зашто, како, шта је кренуло по злу и да ли се могло избјећи и спријечити, али једини одговор је да оружје није за играње и да пушке и пиштољи не треба да буду доступни дјеци, већ под кључем.

Најмлађи су радознали, жељни игре те несвјесни да оружје убија, а, нажалост, с друге стране, њихови родитељи, дједови и баке, забринути за безбједност, у кући често држе оружје.

Те убојите играчке, нажалост, неријетко заврше

у рукама дјеце, чија је жеља да се упознају са непознатим јача од васпитања и упозорења да не дирају ствари по кући, поготово оружје.

Када се деси трагедија, онда је касно за “тражење кривца” јер њега у правом смислу и нема, а прошлост се вратити не може. Нису крива дјеца која због радозналости посегну за пушком, пиштољем, бомбом, а њихови најмилији сигурно нису жељели трагедију, напротив, појединци су убијеђени, кад имају оружје кући, да су безбједнији. Нажалост, менталитет нашег народа је да набави танџару за не ­дај боже, не мислећи какве то посљедице може донијети. Зато највећег кривца можемо тражити у систему који храни такав менталитет и који не обучава власнике наоружања о опасности. Многи ће рећи да закони постоје и да се свако наоружање мора чувати у сефу и под кључем те да главну кривицу сносе они који то не поштују па пушке и пиштоље држе “на изволите”. А ако имамо закон без контроле спровођења и превентивних мјера, то и није неки закон.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.