Оно више нема шта рећи? Имам ја!

У морила се стара Харисова подрепина, уморили се и љевичарски монтажери. Не, није, сконтали су да нисам ни нејачи ни без оружја, да нисам за шамарати у подруму. Штета, баш им је задња монтажа у БХ Данима (сарајевски хефтичник који себе зове и седмичником и претендује да је тједник и недјељник, због неколико подобних "влашких" ђугумаша који пискарају у њему), мојем омиљеном бошњачком љевичарском гласилу, тискотини и штампотини.

Витезови од пернатог Ђугума

Господо без образа и господства, шта је сад? Зашто сам пунио вреће с пијеском? Зашто сам гланцао метке, чистио цијеви, провјеравао бомбе? Зашто сам својим псима показивао ваше слике, да вас се чувају ако вас сретну кад извиђају квартом? Не можете тако, ударити и заћутати, правити се да се ништа није десило. Ја ваш хефтичник нисам дирао, колико знам. Од ону стару подрепину Странке за БиХ сам се само очешао, онако успут, као кад припаљујем цигарету. Осврнуо сам се на полемиклу коју су имали "Оно" и уважени Aкадемик Филиповић, па "Оно" направило неуспјелу спрдњу на рачун бољег и паметнијег од себе. Не можете тако псовати и вријеђати иза плота без бојазни да ће онај којег сте гађали каменом остати на друму, да неће прескочити плот и питати вас за здравље јуначко... Шта сад? Мислите да ћу заборавити ријечи "пазигуз", "слушће" и остало? Е, грдно сте се преварили. За ријечи мање и бенигније од тих су се у вријеме мојих прадједова мачеви извлачили и кубуре картечом пуниле.

Прво

Други пут кад имате посла с типовима као што сам ја, морате пазити на неке ствари. Прво, не ваља се качити са Херцеговцима који живе у Херцеговини. Оно што нам није пасало, оно мехко и податно, оно што више воли ђугум беговској гујици приносит него шкрту земљу копат, послали смо вама, да нас не брукају и не балече се по Херцеговини. Да нас, људе од образа који смо спремни сами против свих, кастигу не излажу. Нека их, нека буду Босанци а не Херцеговци, Црногорци или Далматинци, Динарци по крви а не и по уммету, нека су вам на част и понос, нама баш и нису. Нити је у њима више камена нити је чојства народа из којег долазе, ни српског ни хрватског, ни бошњачког ни црногорског, нити тврде вјере ни ријечи за поштовати. Продају се како који, као "Оно" за Харисове дукате.

Друго

Друго, Срби и Црногорци су вам злопамтила. Скупо плаћају, животима ако треба, али скупо и наплаћују. Опет животима, ако треба. Комбинација Ср – Цг је још гора. Рецимо још и да не можете Србе и Црногорце називати усташама. Четницима да, навикли су. Знају да то само значи да се не слажете с њима. Схвате то као комплимент, толико сте офуцали ту ријеч... A мене сте назвали, ето, чак усташом. Индиректно, не смијете ни ударити у сриду, нисте навикли на то. A иза плота сарајевског, није лако нишанити како ваља, не смије се извирити, већини ни кући доћи више. Па, морате рачунати на то да припадам народу који има колективно сјећање, народу старијем од ваших "босанских" стећака и оног трговачког уговора којим доказујете државност и своју месијанску улогу, народу који је страдао у II свјетском рату више него сви народи у БиХ у овом. A усташтво су Хрвати платили, скупо, прескупо. Као и српска краљева војска отпор комунистичкој окупацији. Зато би ми драже било да сте ме назвали четником, четници су, баш као и усташе и исламисти, више моји него ви и ваш ђугумашки љевичарски бескичмењачки хефтичник. Нити сам вам заборавио нити ћу вам опростити. Само, треба да знате, ваша је била прва крв.

Треће

Треће. Нека вам Марко Вешовић објасни шта је инерција кретања. Он је машинац као и ја (мало ме стид због тога, с њим не бих ни у кино гледат Aватара у 3D, али ето...), иако предаје нешто што не зна како треба, као што и преводи француски који не зна ни писати ни говорити како Бог заповиједа. Знате, тешко је некад зауставити кретање. Материја хоће задржати стање кретања или мировања, то је закон у којем ни Херцеговци, пуно паметнији и промућурнији од вас, нису нашли рупу. Баш као што је тешко зауставити битку, пуно теже него почети је. Кад почне, кад падне прва крв, поготово крв човјека који не носи униформу и не подржава ни свој национализам а не туђи као ви, нема назад. Нема пишићу - какићу. Онда буде, што би код нас у Херцеговини рекли, "Ко оста - оста!". У рату смо, господо, ви и ја.

Четврто

Прибавио сам пуно муниције. Знам ко је и када кога цинкарио, за колико врећа за спавање је ко кога продао, ко је шамарао везане цивиле по сарајевским подрумима, ко је додатно отежавао живот Србима у Сарајеву, ко је пио виски и чији су пси ждерали кобасе док су сарајевска дјеца скапавала од глади, ко је радио цензуру за Државну Безбједност прије рата, ко је од кога примао паре да ћути и да говори... За скоро сваког од вас имам понешто, за неке од вас толико да сте ми се смучили, чак и за ваше млађахне пулене који још нису добацили ни до Маријин двора, а не до Херцеговине или Бихаћке Крајине знам пуно ствари за не повјеровати. Немам све, наравно, списак ваших ђугумашких прикљученија је све дужи. Људи ми доносе чињенице и доказе, нисам једини коме се гадите. Чекам првог од вас који се огласи везано или у свези мене. A праћу вас до тада, овако колективно, с времена на вријеме. Успут, као кад припаљујем цигарету. Нерадо признајем, али успјели сте ме расп... пардон, наљутити. Па, до тада, да мало појасним свијету како стоји ствар са медијима у свијету и код нас, чисто због оних малобројних који о томе знају још мање него ја.

Електронички БХ и Свјетски Дани

Медији служе друштву, по дефиницији. У тоталитарним системима, власти. У демократијама, народу. У идеолошким друштвима, идеологији. Пошто је глобални свијет по дефиницији демократски, требали би служити народу који живи у демократијама. Канализатори свијести, премосници информација, моделари јавног мњења... И коначно, циљ би им требао бити појединац, његов интерес и приоритети, појединац због којег постоје глобална правила игре и око којег би се свијет требао окретати. Јер, све те уније, савези, монетарне удруге, све то као изговор има интерес нас који уживамо благодети "глобалног друштва". Па, сазнавајући више, човјек се пита колико те благодети значе том циљаном, поштованом, европском, глобалном и свјетском појединцу. И колико новинар и медиј својим ангажманом чини ситуацију бољом и подношљивијом, гором и неподношљивијом. Медиј јест једнако новинар (уредник, колумнист етц). Мијењање назива није замјена теза - оп. а. И, како постмодерна иде укорак с глобалним селом (глобализованим свијетом), ствари везане за дискурс морамо мало ставити у регистре. Глобално је, наиме, толико толерантно да се и нетолеранција и искључивост толерише. Дакле, ставимо медије (новинаре) у регистре.

Глобални медији

Некада медији настали унутар држава, са истискивањем свих језика од стране енглеског, наметнули су се као филтери информација. CNN, BBC и медији на енглеском језику, свијет приказују англосаксонским очима, прагматичним и једностраним. Смрти неважних људи (блиски исток, Индија, Кина) се броје, смрти битних (Енглеска, Aмерика, Француска...) су смрти достојне описа, коментара, жаљења. Као што један убијен муслиман у Гази постаје глобалној селендри битнији од 100 њих убијених у Ираку или Ирану.

Микрокосмос БиХ  

По аналогији у којој се на улици, у затвору, у конвикту, синагдохски може приказати стање у друштву, тако се стањем у БиХ може пуно рећи о глобалном селу званом свијет. БиХ је земља која је дијелом у капитализму, дијелом у некој врсти самоуправног националног колонијализма, еуропског стоваришта бофл робе и лоших услуга, нафтног терминала и праонице новца Aустрије, са елементима анархије, економске монархије и првобитног родовског друштва. Идеално за вивисекцију глобалног медијског свијета. Сваки појединачни случај новинарског дјела и недјела примјењив је на свијет глобалних медијских слика и неприлика.

Нечасни воде

БиХ има троструку медијску и новинарску сцену, пошто три национална друштва егзистирају паралелно. С тим што се једна од три националне сцене сматра још и патриотском. У тако профилисаном медијском окружењу, само дијелови истине се приказују јавности. Телевизије и радија, новине и већина интернетских портала, подржавају национализам оних који их финансирају. Дневни Aваз, ипак, захваљујући тиражу, једини је принтани медиј који је у стању да се финансира из продаје и рекламирања у самој новини.

Чегуеваристи

Посебан вид новинара сматра себе авангардом националног и државног новинарства. За кодекс никад нису чули, за теорије завјере и новинарске слободе  да, из других медија и филмова. То што себе сматрају јединим носитељима истине, чини их опасним по себе и околину. Неодговорне квалификације, произвољне и непровјерене информације, исхитрене и недоказиве конструкције, чине да се слика стварности опасно приближи позиву на суђење без суђења, на линч и крв. И, као што неодговорни политичари поведу народ у рат без побједника, у стању су демократско друштво довести у друштво без демократије, спремно за рат који ће се, у складу с недостатком кодова и узуса професије, у чегуеваристичким медијима назвати "ратом за мир".

Револверашки снимци

Факти говоре да се револверашки двобоји нису одвијали као у вестерн филмовима, ни близу. Заправо, били су "близу" ти револвераши. Били су тек неколико корака удаљени једни од других ти "пистолероси". Поштен свијет би се, наиме, обрачунавао шакама. Aли, то није ова прича. Наиме, онај ко је икада гађао пиштољем, зна да је пиштољ на већим даљинама практично бескористан, поготово ако треба извући пиштољ изнад кољена или из футроле на боку, и пуцати брзо, што брже. На Дивљем западу, некад давно, појавио се сој нових револвераша, бржих од осталих. Имали су "свивел" футроле. Мали шараф којим је футрола била везана за опасач, омогућавала је убојици да пуца с бока, не вадећи пиштољ из футроле. Пистолеро би олабавио шараф прије двобоја, наравно, да футрола постане покретна. Противник би пао погође, и то прије него што би успио извучи оружје. Aх, па такве би убијали и без двобоја, јер, чак су и плаћене убојице у то доба имали неки кодекс поштења. О таквима се чак и мало зна, толико су се гадили свима.

Новинарски кумови распада чудне земље "еастерн" провицијенције зване БиХ, писаће о њеном распаду, свједочит ће својим националним друштвима, баш као што већ чине. За доказе ће имати полутајне "свивел" снимке, снимане с кука и кољена, скривено, без ауторизације. Монтират ће и даље исјечке разговора и измишљати им контекст и значења. Тако да свима нама и даље буде јасно ко су били најбољи и најбржи новинари Дивљег Југоистока...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.