Ометање правде
За неколико дана улазимо у годину у којој ће се обиљежавати 25 година, двије и по деценије или четврт вијека од потписивања Дејтонског мировног споразума и окончања трагичног сукоба народа у БиХ.
За то вријеме мијењале су се власти у цијелој БиХ, долазили су и одлазили високи представници, смјењивани званичници и наметани закони, дешавале се могуће и немогуће ствари, али једна ствар се не мијења већ четврт вијека. А то је теза да су искључиво Бошњаци жртве протеклог рата, а српски војници и цивили су волшебно страдали и за њихово страдање нико није одговоран, а камоли официри или војници тзв. Армије БиХ. Правда је двије и по деценије слијепа пред одсјеченим српским главама, нијема пред сликама запаљених српских села по Подрињу и глува пред вапајима српских мајки које траже правду за своју убијену дјецу.
Оно што прелива чашу пуну жучи због неправде јесте то што званична бошњачка политика упорно омета правду, а најбољи примјер је петогодишње одбијање бошњачких кадрова у одлазећем Савјету министара да на дневни ред ставе Ревидирану стратегију за процесуирање ратних злочина. Првобитно усвојеном стратегијом било је планирано да се до 2015. године заврше сви најсложенији предмети. Пошто то није урађено неопходно је усвајање ревидиране стратегије како би се предмети сложили по приоритету, при чему није тешко погодити да су најприоритетнији они у којима су жртве Срби, а оптужени углавном Бошњаци. И зато су разумљиве опструкције од стране Бошњака, али није млитаво понашање српских министара и неинсистирање на томе да се то питање ријеши због чега би то требало да буде један од приоритета новог Савјета министара.
Потпуно смислено је како двије и по деценије послије окончања ратних сукоба приоритет може да буде питање ратних злочина, али на њега се надовезује још једно једнако смислено питање. Гдје би била бивша СФРЈ да се 25 година након Другог свјетског рата, 1970. године, трагало за злочинцима из Јасеновца или неког другог масовног српског (а чијег другог?) стратишта?!
Елем, да комунистички режим није подвукао црту у првим послијератним годинама и прећутно забранио да се уопште говори о злочинима, питање је да ли би СФРЈ дочекала почетак деведесетих. С друге стране, да су процесуирани сви злочинци, питање је да ли би се СФРЈ на крају распала у крви. У сваком случају, у “Југославији у малом” што прије треба ставити тачку на причу о ратним злочинима, јер она предуго траје и више нимало не доприноси помирењу.
Нажалост, то што су у првом случају остали некажњени, а уколико се стави тачка и у другом случају ће остати некажњени они који су починили злочине над Србима, то само потврђује тезу да се историја понавља онима који из ње ништа не науче. Зато је стратегија - приоритет!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
