Олује
Српски народ има много тешких датума у својој прошлости, а један од њих је август 1995. године када је почео и завршио стравични прогон народа из крајишких општина. Када је олуја хрватске полиције и војске протјерала са огњишта 250.000 Срба, а на стотине убијено или се и дан-данас, четврт вијека касније, воде као нестали.
Слике жена, дјеце и стараца из најдуже колоне не блиједе, као ни ожиљци, а бол и жал не престају. Бол за онима које су изгубили и на Петровачкој цести и на кућним праговима, а жал за порушеним огњиштима.
Ипак, највише боли неправда и славље данашње Хрватске, која злочине над недужнима, дане када је гранатирана колона избјеглица, види као побједу и велича оне који су гађали дјецу, старе и остале који су у миру кренули да спасе живу главу. Јасна је била намјера која је и спроведена у дјело.
Ове године биће обиљежено и двије и по деценије од када је заустављен рат под овим поднебљем. Сукоб који је однио хиљаде живота на свим странама и на који још, са стране правде, није стављена тачка.
И даље многи судски предмети, посебно они који се тичу злочина над Србима, стоје у ладицама и чекају боље дане, а све мање оних којих се тичу вјерују да ће дочекати правду јер вријеме чини своје.
То се види и када је ријеч о “Олуји”. Многи који су у данима прогона били у колони више нису међи живима, док добар дио других, који су живи и који имају шта да кажу, не желе. И то, у неку руку, треба разумјети.
На цести су оставили најмилије, неки чак и малољетну дјецу. То боли. То никада неће престати да пече и једноставно бол постаје јача од потребе да се стално прича о томе и указује на злочин који је почињен над недужнима.
Али, с друге стране, добро је што има и оних који изнова, од годишњице до годишњице, стално причају о ономе што се догађало од 4. до 7. августа или њима лично, или њиховим најмилијима.
Они који и данас иду у завичај и који се боре да остваре своја права и да не нестану гробови предака. Они који не мисле да се предају и који непрестано изнова и изнова свијету причају своју кобну судбину у нади да ће је коначно неко, осим Срба, чути и разумјети.
На хиљаде таквих прича је произашло из “Олује”. Злочин је почињен, али и више од тога. За те дане, како причају и они који су их преживјели, нема ни праве ријечи. Било је, неки ће рећи, и горе од самог пакла.
Многе одлуке домаћих и страних судова нису допринијеле ничему добром, већ само распламсале духове прошлости. То је оно што, између осталог, три народа на овом подручју држи у сталном грчу и што, добрим дијелом, не да да се иде брже напријед. И што ће се, нажалост, тешко промијенити.
Грешке су прављене и у току рата, али и послије. Неке олује и вјетрови још су овдје. И након четврт вијека.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
