Олтари за жртвовање
Шта год да се у свијету деси, на крају цивили, обични људи, дјеца и стари, највише страдају. Егзистенцијално, психички, физички... Они нису ништа друго до колатерал, бројка у медијским извјештајима о геополитичким играма и вјековним религијским сукобима.
Оно што је најгоре јесте да политички представници, што званични, што незванични, тих истих људи, група и религијских организација безобзирно на својим олтарима и даље приносе људске жртве. За њих су људи тек пиони на глобалној шаховској карти.
Нажалост, живимо у времену када је тај процес више него икада свеприсутан и постаје све безобзирнији. Присјетимо се само бомбардовања СРЈ у НАТО акцији која је, ироније ли, симболично названа “Милосрдни анђео”. Онда смо имали Маркале, па Рачак. Ту је, наравно, и рат у Украјини који се буквално спроводи под мотом “до посљедњег Мохиканца”. На стотине хиљада Украјинаца се свјесно жртвује зарад бацања Русије на кољена, зараде војно-индустријског комплекса и очувања глобалне моћи. То што због тога испашта и на стотине милиона људи широм Европе, не погађа пуно бриселске и вашингтонске моћнике, нафташе, произвођаче оружја и представнике инвестиционих фондова.
Деценијама се у изолацији и под невиђеним санкцијама налазе и многе земље, од Кубе и Венецуеле до Сјеверне Кореје. И опет обични људи највише испаштају. Никог претјерано не заболи ни то што дјеца гладују у Африци, што се мигранти масовно утапају, што нема више живе душе у Нагорно-Карабаху. Можда је то најсликовитије објаснио Клаус Шваб, домаћин годишњег окупљања ултрабогатих и ултрамоћних у швајцарском Давосу, који је једном приликом рекао, а поручујући кметовима и остатку свијета, “да неће имати ништа, али да ће бити срећни”.
И оно што је милитанти Хамас урадио у суботу, мучки напавши Израел, спада у класично жртвовање обичних људи како би се “свијету скренула пажња на палестинско питање”. Немогуће је да припадници овог покрета нису могли претпоставити да ће одговор Тел Авива бити жесток и немилосрдан. Они су се томе и надали. Прижељкивали. Уплакане жене и дјеца су слике које они желе да пошаљу у свијет. Њима мир, који је посљедњих мјесеци и година био на овим просторима, никако не одговара. Жртвују га. Наравно, никако не треба амнестирати ни Израел, јер док се и у овој земљи спроводи једна изразито милитантна политика према Палестинцима, цивили у овој земљи ће живјети у константном страху.
Једноставно, они који би требало да одлучују о судбини својих земаља, али и планете, толико су се заиграли да је питање опстанка планете, људи, можда више него икада, доведено у питање. У сваком погледу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
