Олако заборављамо

Његови родитељи годинама су инсистирали да буде усвојен сет законских рјешења којим би се строже кажњавало вршњачко насиље, али и сви они који га заташкавају. Међутим, такозвани Алексин закон годинама чека усвајање, а вршњачко насиље, нажалост, постаје све популарније, чешће и бруталније. Млади умјесто да подигну глас, све снимају телефоном, шерују и скупљају лајкове. Насиље међу дјецом постаје тема “Инстаграма”, “Тик тока”, “Фејсбука”, а не стручних скупова, институција, медија, омбудсмана који се не баве овим питањем, а ако се и баве, то очигледно ни изблиза није довољно.

Због вршњачког насиља, али и низа других разлога, који су вјероватно познати само тринаестогодишњем Кости који је узео пиштољ и убио осам вршњака, те чувара школе, Србија је опет у мају завијена у црно. Цијели регион тугује због прерано угашених живота.   

Људи су згрожени над оним што се десило, питају се како је могуће да смо тако ниско пали као друштво, упиру прст кривице у родитеље, школу, институције, медије. Баш као што је било и прије 12 година, када се убио Алекса. Највјероватније да је и овај злочин почињен из немоћи. Да ни Коста није знао како да се избори са вршњацима који су га извргавали руглу из само њима знаних разлога. У оба ова случаја заказао је систем, комплетно друштво јер је олако заборавило Алексино самоубиство.

Да је усвојен Алексин закон, можда се ништа од овог не би догодило јер би они који су проузроковали насиље сносили одређену одговорност за своје поступке. Јер истина је да су дјеца данас бахата много више него раније, да поједини мисле да су недодирљиви и тако се и понашају. То показује и недавни случај наставнице из Србије којој су ученици без имало страха да ће сносити одређене санкције измакли столицу.

Величина трагедије у поменута два случаја ни изблиза није упоредива, као ни сами поступци два дјечака, али јесте узрок и чињеница да сви као друштво олако заборављамо и не чинимо ништа да се уреде државе у којима живимо, законска рјешења уз помоћ којих ћемо мирније живјети и спавати. За боље сутра треба да се боре сви, а не само појединци који на својим леђима носе тешку судбину.

Жртве насиља морају добити подршку и насиље ни у ком облику не смије да постоји. Вербалне пријетње, малтретирања и ударци могу изродити само оно најгоре, па чак и монструозна понашања која се завршавају на начин како се завршила трагедија у београдској школи “Владислав Рибникар”. Менталним здрављем дјеце, али и цјелокупне нације неко мора да се позабави, тренутним нечињењем стрмоглаво јуримо ка дну.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.