ОХР у офсајду
Већини љубитеља најважније споредне ствари на свијету (говоримо о времену прије ВАР технике) позната је ситуација када судија направи грешку (досуди пенал, престрого да црвени картон, свирне непостојећи офсајд или слично) и онда у жељи да то исправи до краја утакмице срља из грешке у грешку.
При томе по правилу фаворизује “оштећену” екипу и тиме изазива гњев оба навијачка табора. Једни га псују због оне прве почињене грешке, а други због свих осталих, тако да он на крају утакмице покуњен напусти терен, а у овдашњим нижим лигашким такмичењима често и праћен каменицама. Поука је да се почињена грешка не смије компензовати тако што ће се до краја утакмице свирати у корист друге стране и да је једино рјешење да се утакмица до краја одсуди без грешке. Ко ради тај и гријеши, па се неправедно досуђен пенал, дат црвени картон или подигнута офсајд заставица могу опростити, али пристрасност и навијачко суђење не може.
Правим навијачима побједа уз отворену благонаклоност судије није слатка, поготово ако утакмица нема превелик резултатски значај, али и ако има, опет резултат неће остати једино што ће се памтити са те утакмице. Памтиће се и све судијске грешке, а навијачи обје екипе гомилаће гњев.
Елем, међународна заједница, односно онај дио који симболизују Брисел и Вашингтон/Лондон, има улогу судије у политичкој утакмици у БиХ који упорно фаворизује једну страну и свира у њену корист, при чему напросто није јасно чиме је друга страна - Република Српска - заслужила такав третман и зашто је на мети бруталне судијске неправде. Добро питање је да ли се међународна заједница тако понаша зато што, као горе описани судија, жели да компензује прву почињену грешку која је била у корист Српске или на штету њених противника. А ако је тако, онда је питање која је то грешка због које Република Српска стално трпи судијску неправду, односно правно и политичко насиље и свакодневне политичке једанаестерце за другу стране и црвене картоне за своје надлежности.
Како год се окрене, једино што међународна заједница илити запад може сматрати грешком је постојање Републике Српске, а на такав закључак напросто тјера понашање запада откако је Српска кренула у процес враћања на фабричка подешавања, односно на вријеме када је у Дејтону призната њена државотворност.
“Судије” као папагаји понављају да то није могуће и да је Република Српска у недозвољеној позицији. На срећу, делегат који има посљедњу ријеч, а кога представља Савјет безбједности УН, установио је да је у офсајду један други актер политичке утакмице у БиХ. Да зло буде веће, установио је да самозвани шеф ОХР-а Кристијан Шмит није уопште регистрован за игру. А камоли за бонска овлашћења. Која су у ствари грешка од које је утакмица кренула наопако.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
